Царица лично одобрава штампарију на ћирилици: Марија Терезија тражила да се смање интензивне руско-српске духовне и политичке везе

КАКО су пред аустријским државним властима лежале нерешене молбе српских црквених великодостојника да им се одобри отварање једне ћирилске и српске штампарије, велика потреба за књигама и школама упућивала је српске великодостојнике да се за помоћ обрате и царској Русији, чија се заштитничка политика већ испољила према свим православним хришћанима.

Фото: из књиге "Срби у Бечу"

Tако су на позив карловачких митрополита упућени из Русије и први учитељи, а од двадесетих година XVIII века отпочиње и веома жива руско-српска трговина књигама и иконама. На читавом подручју Карловачке митрополије, а делимично и у унутрашњости Балкана који је био под турском управом, појављивали су се руски трговци књигама и иконама, тзв. москови или московитери.

Штавише, у епископском седишту Северину сликар Јоаким Марковић основао је око 1745. и прву књижару, у којој је, разуме се, продавао искључиво руске књиге. Будним аустријским властима брзо је постало јасно да су Срби, иако њени грађани, захваћени наглим процесом русификације, што свакако није било у интересу маријатерезијанске државне политике. (...) 

Насељавање Срба на подручје угарског краљевства изазвало је читав низ проблема у унутрашњој политици централних власти у Бечу према правима угарских сталежа. Избијали су спорови око најмањих процедуралних питања. Аустрија је, знамо, била многонационална држава у чији су састав ушле и земље попут Чешке и Угарске, чији су сталежи били свесни својих историјских права и, разуме се, свих својих феудалних привилегија. (...)

Решења у вези са Србима у време царице Марије Терезије доносила су се на више места. На првом месту одлучивали су Дворски ратни савет и Илирска дворска делегација. Притом су, свакако, одређен значај имали и Угарска дворска канцеларија и Угарско намесничко веће. У свим тим институцијама постојала су и посебна, често и сасвим супротна мишљења о битним питањима која су се односила на правни положај српског народа ...
Ако се, дакле, узму у обзир сви чиниоци аустријске спољне и унутрашње политике, постаје јасно зашто се на добијања дозволе за отварање једне српске штампарије тако дуго чекало и зашто се јављао толики број разних, па и неочекиваних препрека.

ПА ИПАК, државним властима постепено је постајало све јасније да се више не може оклевати јер су и материјални и политички интереси захтевали да се ово питање коначно повољно реши. И док је још 2. јуна 1766. Дворска комора одбила молбу једног штампара да отвори српску штампарију у Бечу, већ 1768. године исто државно тело је донело одлуку да се прибаве сви потребни подаци о могућности оснивања једне српске штампарије.

Учињено је то на основу наређења царице Марије Терезије, а тим њеним актом питање отварања српске штампарије постало је саставни део оне царске политике која је хтела да спречи одлив новца за куповину руских књига и, разуме се, да смањи интензивне руско-српске духовне па и политичке везе. 

На основу закључка Дворске коморе обратио се гроф Шенборн универзитетском књижару Јозефу Курцбеку, упућујући га да се у погледу српске штампарије договори са Брадишом, унијатским владиком из Мункачева. Већ 9. марта 1769. Курцбек је грофу Шенборну поднео опширан план за оснивање штампарије са ћириличним словима. Међутим, иако је Дворска комора отпочела веома озбиљне преговоре са Јозефом Курцбеком, опрезна аустријска администрација обратила се још једном бечком дворском штампару, Томасу фон Тратнеру тражећи да изнесе и своје услове.

У одговору од 17. маја 1769. Тратнер је навео да је он већ пре неколико година предложио да у Будимпешти отвори једну такву штампарију, али је  предлог тада одбијен. Сада је био спреман да ту обавезу преузме под условом да се Српска црква обавеже да ће основати фонд за штампање ових књига и да сама обезбеди коректуру.

ИСТЕ године расправљало се о оснивању српске штампарије и на Српском црквено-народном сабору, када је царски комесар гроф Хадик добио задатак да покрене ово питање. (...)

Фото: из књиге "Срби у Бечу"

Увиђајући да не треба даље одлагати питање отварања српске штампарије у Бечу, 14. фебруара 1770. најзад је царица Марија Терезија одобрила Јозефу Курцбеку Privilegium privatum, и то на двадесет година. Тим царичиним, актом окончано је за Србе у Аустрији дуго и мучно мољакање да дођу до штампарије у којој ће за своје потребе штампати преко потребне књиге. 

Велиику брижљивости показао је и Јозеф Курцбек, који је похитао да што пре организује своју новоосновану штампарију. Пошто му је кућа у граду била исувише тесна, Курцбек је био приморан да купи нову. Нашао је једну у Форштату коју је купио за 16.000 форинти, и у њој извршио потребне адаптације. Из своје штампарије у граду издвојио је шест преса и одговарајућу штампарску опрему, а ангажовао је и словослагаче и осталу стручну и помоћну радну снагу. Главни проблем, међутим, представљала су ћириличка слова, која он није имао.

У то време у Бечу су постојале само три словоливнице: Тратнерова, Каливодина и Ван Геленова. Сасвим разумљиво, Курцбек је по сваку цену желео да избегне пословну сарадњу са својим главним супарником Томом Тратнером, па је намеравао да слова набави у некој страној словоливници. До расплета је дошло када је бивши Тратнеров словослагач Магач прешао да ради код Јозефа Курцбека. Занимљиво је да је после Магача код Курцбека извесно време као словоливац радио бакрорезац и печаторезац Ернст Мансфелд. 

СУТРА: СМЕЊИВАЊЕ ЦЕНЗОРА У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ

Препоручујемо

Друштво

0 1

НИСТЕ САМИ: Како су саборци Десимира Селимовића одржали завет дат пре 27 година

24. 04. 2026. у 20:47

Фељтон

0 0

Смењивање цензора у српској штампарији: Око цркве у Бечу и богослужења избили српско- -грчки сукоби, са несумњивом политичком позадином

24. 04. 2026. у 20:33

Друштво

0 0

Од сутра измена трасе линија јавног превоза: Друга фаза радова у Таковској улици

24. 04. 2026. у 17:35

Друштво

0 0

РТС именовао новог уредника Информативног програма уместо Ненада Љ. Стефановића

24. 04. 2026. у 17:07

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације