Смењивање цензора у српској штампарији: Око цркве у Бечу и богослужења избили српско- -грчки сукоби, са несумњивом политичком позадином

ПИТАЊЕ цензора у Курцбековој српској штампарији решавале су највише државне власти.

Фото: Из књиге „Срби у Бечу“"

Тако је Ван Свитен предложио да се за цензора и коректора српских и румунских православних књига изабере Сава Лазаревић, тадашњи тумач за српски и румунски језик при Илирској дворској депутацији. Ову сугестију Депутација је спровела у дело, па је на седници од 26. марта 1770. године одлучила да се за цензора за српске и румунске књиге постави предложени Сава Лазаревић.

Убрзо је међутим, постало јасно да он није личност која располаже тако потребним црквеним знањем, па је Депутација одлучила да за православног цензора постави Игњата Михаиловића, пароха капеле Св. Георгија у Бечу. Нажалост, и овај цензор није био способан за ову дужност, због чега је и он морао да буде смењен. Решење овог осетљивог питања препуштено је карловачком митрополиту Јовану Ђорђевићу.

Својим актом од 17. марта 1772. митрополит Ђорђевић је Депутацији доставио и име новог цензора - Атанасија Деметровића, пароха из Раба, кога је митрополит 16. априла најпре поставио за капелана цркве Св. Георгија у Штајерхофу. Исте године Депутација је декретом од 4. маја потврдила постављење Деметровића за православног цензора при ћириличкој штампарији. На овој дужности Атанасије Деметровић је остао све до своје смрти 1794. године. 

Без обзира на његов даљи животни пут, који га је на крају одвео и до примања уније, Атанасије Деметровић Секереш је био човек великих знања, полиглота и свакако најбољи могући цензор за Курцбекову штампарију. Поред службених дужности пароха православне капеле и обављања послова цензуре, похађао је Секереш и предавања на Бечком универзитету, из филологије, филозофије и, нарочито, из канонског права код тада чувеног канонисте Павла Јосифа Ригера, који је у својим предавањима и уџбенику канонског права бранио државу од, до тада у Аустрији, свемоћне римске курије.

Ако се има у виду да је у Курцбековој штампарији у периоду од 1770. до 1792. објављена сто педесет и једна књига, јасно је да је Атанасије Деметровић Секереш имао пуне руке посла. Учен и утицајан, Секереш је убрзо постао привлачна личност за младе Србе у Бечу и они су се радо дружили са њим. Међу њима свакако највидније место заузима Доситеј Обрадовић, који је у три наврата боравио у Бечу, од 1771. до 1776, од 1785. до 1787. и од 1789. до 1802; тада се сретао и са Секерешом, који је на њега највише утицао. Први боравак Доситеја Обрадовића у Бечу (1771- 1776), онај за који је сам рекао да су то „шест полезни и радостни година”, био је од изузетног значаја за његово даље интелектуално сазревање.

МИЛОРАД Павић је расветлио баш те Доситејеве бечке године, истакавши сву важност сусрета са ученим Секерешом, који је тада као свештеник опслуживао православну цркву Св. Георгија на Штајерхофу. Била је то православна црква коју је царска власт одредила да служи Србима и Грцима аустријским држављанима, који су, као такви, били чланови једне заједничке црквене општине. Баш око те цркве и првенства у богослужењу избили су српско-грчки сукоби, са несумњивом политичком позадином због уплитања руског посланства које је подржавало грчке захтеве за отцепљењем.

Разуме се да се у спор умешала и аустријска страна. Учинила је то преко надлежне Илирске дворске депутације, која је садржину спора доставила тајној дворској и државној канцеларији, оптужујући Грке који су служили у руској капели у самом посланству због оспоравања јурисдикције српског пароха капеле на Штајерхофу. Тако је Атанасије Деметровић Секереш био приморан да доказује право стање сукоба, с обзиром на то да је црква Св. Георгија у Бечу од почетка била у јурисдикцији карловачког митрополита.

Своја тврђења Секереш је поткрепио и сведоцима које је навео у својој представци Илирској дворској депутацији од 4. јуна 1774. године. А међу сведоцима налази се име и његовог поштоваоца и пријатеља Доситеја Обрадовића. Занимљиво је да је у седмој тачки своје представке Секереш одбацивао и грчке оптужбе да смо „не само ми, него и наши претходници, архиепископи и епископи, били унијати”. Тако се истинољубиви Доситеј нашао у неугодном положају да сведочи против грчког свештеника Антима Газија, оног истог који га је лепо прихватио.

БЕЗ обзира на то што су царске власти одбациле оптужбе Грка, одлука Илирске дворске депутације од 10. августа 1774, није у потпуности ишла у прилог Србима. Тамо се наводи „да се један други парох, који зна грчки језик, у истој парохији постави”, али се наглашава„да руски министар треба да одстрани грчког свештеника Антима, јер се овај стално уплиће у права парохије неунијатског свештеника капеле на Штајерхофу”. Па ипак, упркос његовом одбацивању оптужбе Грка да су пароси при цркви Св. Георгија унијати, Секереш је 1776. године примио унију. Ни тај његов чин није помутио пријатељска осећања која је према њему гајио Доситеј, који га и даље са поштовањем помиње. 

Очигледно је Доситеј, обузет осећањима истинске верске толеранције, са жаљењем сазнавао вести о сукобима једноверних, православних хришћања, Срба и Грка. Ти спорови су избијали и у другим црквеним општинама, а најснажније у Тршћанској, где су се Срби и Грци напокон одвојили у две засебне црквене општине, сазидавши и своје посебне цркве, Срби - новог Св. Спиридона, а Грци - Св. Николе.

Ипак, коликогод те српско-грчке распре избијале у заједничким црквеним општинама, тешко је отети се утиску да се иза њих крију и дубљи а не само црквени разлози, а првенствено нагло јачање националне свести. Оба народа су тражила и проналазила властите доказе за учвршћивање свога пробуђеног националног бића, а у тој новој самосвести слабила је и до тада неприкосновена улога Цркве, у корист ојачале грађанске свести.

СУТРА: СРБИН КОНАЧНО ПОСТАЈЕ ВЛАСНИК ШТАМПАРИЈЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

Царица лично одобрава штампарију на ћирилици: Марија Терезија тражила да се смање интензивне руско-српске духовне и политичке везе

23. 04. 2026. у 23:45

Фељтон

0 1

СРБИН НА ЧЕЛУ ХРВАТСКОГ САБОРА: Светозар Прибићевић је од почетка био значајан фактор политичког живота

26. 03. 2026. у 18:00

Фељтон

0 2

СРПСКИ ОФИЦИРИ ПРИМЕР ХРАБРИХ И ОДЛУЧНИХ ЉУДИ: Вечера код Степановића - предјело, козји сир и младе паприке, главно јело, прасеће печење

27. 08. 2025. у 18:00

Репортаже

0 17

ЈАПАНЦИ ТРАЖЕ ЈНА ШАПКЕ И СРПСКЕ ШАЈКАЧЕ: Захваљујући хобију Николе Дивца, из Панчева, наше униформе и војна обележја стигле до Токија

04. 03. 2026. у 14:27

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације