СИМБОЛ РАТНЕ ТРАГЕДИЈЕ СРПСКЕ КУЛТУРНЕ ЕЛИТЕ: Надежду пред смрт војници плачући превртали у влажним чаршавима, да смање тифусну ватруштину

НАДЕЖДА Петровић је фебруара 1915. поново одлучила да се пријави за рад у војну болницу, упркос противљењу породице.

Фото Љуба Ранковић

Врховна команда такође је предлагала да избегне повратак у војну болницу, да отпутује у САД како би пропагирала интересе Србије, али Надежда је одговорила: „Не желим да се од рата скривам у Америци”. Нудили су јој да преузме пропагандни рад у Риму, или да ради у болницама у Београду или болници неке од страних мисија у Нишу. Она је ипак одабрала да се врати у Ваљево, где је владала велика епидемија тифуса. 

Непосредно по доласку у Ваљево писала је породици: „Ја сам им (болесницима) сад и лекар и нудиља. Преписујем лекове, дајем их, трчим од ране зоре од једног до другог. Цео дан носим једну тепсију лекова (…) али је страшно и ужасно бити међу онима које треба помоћи (…) Колико сам се раније и плашила од ове опаке болести, заборавила сам на њу, од како сам међу њима. Сама се чувам, али Бог ме може сачувати и нико више; уздам се у своју звезду, која ме до сада ни у најтежим моментима није преварила ни напустила, па можда неће ни сада”. 

Међутим, Србија је због велике епидемије тифуса 1915. била земља смрти, а Ваљево „престоница” епидемије. На целом подручју Србије ова болест је однеле око 135.000 живота.  Процењује се да је Ваљеву, које тада имало око 8.000 становника, од последица епидемије страдало више 9.000 особа (војници, грађани из вароши и околине, избеглице и ратни заробљеници). Дневно је умирало од 20 до 100 људи, понекад и 150 особа.

Надежда је 1913. већ прележала једно заразно обољење, али никада се није до краја опоравила. Услед великих напора и исцрпљености брзо се инфицирала. Боловала је само седам дана. Пред  смрт посетио ју је пријатељ Бранко Поповић и сам болестан:„Уз литар каменичке шљивовице, коју сам јој по жељи био донео, претресали смо тада по последњи пут важна питања нашег младог сликарства. To је био разговор достојан уметника и јунака, Надежде Петровић”.

Болест је брзо напредовала, да би у самртној агонији условила високу температуру („ (...) војници су суморно, без престанка, плачући превртали у влажним чаршавима, само да јој смање тифусну ватруштину (...)”). Све је било узалуд. Преминула је 21. марта/3. априла  на Велику суботу. Сахрањена је у 20 сати 23. марта/5. априла 1915. године на други дан Ускрса. 

СМРТ Надежде Петровић представља симбол трагедије интелектуалне и културне елите Србије у Првом светском рату. Била је зачетник модерног сликарства, еманципована и самосвесна жена која је свој живот посветила уметности, образовању, друштвеном ангажовању и борби за националну слободу. Као заговорница српског и југословенског културног уједињења, активно је учествовала у изградњи новог идентитета кроз уметност, патриотске организације и деловање у конспиративним мрежама националне мобилизације... Због тога, њен прерани губитак одавно је препознат као оличење прекинутог развоја модерне Србије на почетку XX века.

Грађанско порекло и култура, породично наслеђе и шири круг фамилије којој је припадала, условили су да у раној младости прихвати многе европске вредности свога доба. Од либералног национализма, преко склоности ка уметности, до активног друштвеног ангажовања.

vikipedija

Посебно је значајан утицај Надеждине мајке, чији је ујак био истакнути српски политичар Светозар Милетић, који је српски национализам обликовао као спој залагања за националне и грађанске слободе, а затим и национално уједињење. Друштвени положај, углед и интересовања Надеждиног оца, од склоности ка сликарству до учешћа у политичком животу, такође су одредили многа њена интересовања. Велики значај за Надежду имао је и њен ујак, универзитетски професор Светозар Зорић, нарочито у погледу улоге интелектуалца у друштву. Зато је Надеждино прихватање српске националне идеје у модерном облику било природно. 

Школовање у Минхену одлучујуће је допринело даљем развоју. Сусрет са европском културом и боравак у космополитским уметничким и интелектуалним круговима проширили су сазнања о свету, али и појачали осећај припадања сопственој нацији и жељу за њеном еманципацијом. Надежда је по много чему модеран облик национализма прихватила у духу немачког културног модела, у којем је национализам произилазио из образовања, уметничке узвишености и интелектуалног ангажмана. Управо у Немачкој се сусрела с идејом да нација није само политички ентитет, већ културна заједница дефинисана „духом”. 

УОБЛИЧИЛА је и посебан ликовни израз као сопствени модернистички пројекат који је одбацио стару форму и језик академске слике и историјског наратива у потрази за савременим садржајем у призорима земље, људи и обичаја земље којој је припадала. Међутим, Србија у Надеждино време није била спремна да прихвати њену авангардност, која је као истинска уметничка вредност препозната тек у деценијама после њене смрти. 

Надеждино схватање улоге уметника и интелектуалца било је активистичко и просветитељско, са нагласком на одговорност у борби за националну слободу и еманципацију. Иако није била идеолог и политичар, снажно је допринела промовисању српске, а затим још и више југословенске националне идеје. Најпре као облика културног зближавања свих јужнословенских народа, а затим културног и политичког уједињавања уже варијанте ове идеје која је довела до настанка Југославије. При томе је као основу овог подухвата видела културно и национално јединство Срба и Хрвата које је доживљавала као један народ.  

СУТРА: ПРЕДОСЕЋАЊЕ ВЕЛИКИХ РАТНИХ ПОКОЉА У ЕВРОПИ

Препоручујемо

Друштво

0 0

ПРИЗОРИ КАО ИЗ БАЈКЕ: Снег веје на први дан пролећа (ВИДЕО)

20. 03. 2026. у 18:51

Друштво

0 0

БИЋЕ И КИШЕ И СНЕГА: Ево кад нам стиже промена времена

20. 03. 2026. у 18:20

Друштво

0 0

"НЕКА ВАМ ЈЕ СВИМА СРЕЋАН И БЛАГОСЛОВЕН": Патријарх Порфирије честитао Бајрам

20. 03. 2026. у 17:18

Друштво

0 0

"ТАЈ ОРАХ, ”ВОЋКА ЧУДНОВАТА”, САДА ЈЕ ЈОШ ЈАЧИ" Министар Гашић на полагању заклетве у Лесковцу (ФОТО)

20. 03. 2026. у 17:12

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације