СТОТИНУ ХИЉАДА ЉУДИ СКАНДИРА "ЛЕКА ХЕРОЈ": Сахрану Алексндра Ранковића народ је, својом свешћу и својом вољом, учинио величанственом!

КОНАЧНО, долази Мића Грујичић, који је такорећи цео рат, па и неколико година после рата, провео са Леком, и ја га тихо упитах: „Шта се то догађа пред вратима?“ Мића ми каже: „Не бој се, роде мој, све је у реду, само што огромна маса света наваљује на капелу па се заглављује на вратима.“

КРАЈ ПРИЧЕ Гроб Алкекандра Ранковића, Фото Архивв породице Ранковић

После нам и Мерима исприча да је неког свог друга који је обилазио ковчег упитала шта се дешава напољу и да јој је рекао да сто хиљада људи хоће да уђе у капелу, да има пуно света и да је маса почела да се таласа  због велике гужве.

После сахране, неки су ми очевици причали како је милиција хтела да направи ред код улаза у капелу и да је милиционер, ту код врата, викнуо, онима који су се заглавили: „А зашто морате сви у капелу?“ На то се из масе чуло: „Нисте нам дали да га гледамо живог, хоћемо да га видимо бар мртвог!“

Због свега, милиција је прекинула мимоход и ми смо изашли пошто је вод војника изнео ковчег на лафет. Тај је чин био веома импресиван, и за нас је незабораван тренутак кад су војници, са шлемовима и у обичним војничким униформама, подигли ковчег и прчег и пренели га.

Почињу говори. Први говори представник Општине Савски венац. Људи свуда около –многи и на гранама дрвећа!  Други говори Драгослав Мутаповић, у име ратних другова. Још се током говора осећала необична атмосфера, нека напетост, као да се нешто очекује...Још док је читан први говор, маса је почела да реагује чује се аплауз и то не само ту, око говорника и ковчега, већ се у таласима преноси на цело гробље. А, свуда пуно света.

Почиње скандирање „Лека, херој!“, затим први гласови протеста и звиждуци, и све се, опет у таласима...

Како је поворка кренула, настављају се овације и скандирање „Херој Лека“, аплаудирање.

Све се помешало: и жалост и туга и скандирање и аплаудирање, чују се и гласови револта на рачун званичне политике и званичника. Јасно се ставља до знања да свет није веровао у Лекине политичке грехе. Изражава се незадовољство због понашања званичника према Леки и за живота, и сада, кад је мртав.

Још док смо били у капели, неко из масе примети да нема почасне страже и викну: Где му је почасна стража?“, а свет око њега одговара: „Сви смо ми његова почасна стража!“

Касније је било и узвика: „Тражимо националну жалост за Леку!“ Што се нас тиче – не зна се коме је теже. Тешко је Мићи, Слоби, о себи и да не говорим. 

ТУ КОД гроба, према договору и обећању, требало је да војска пренесе ковчег са лафета. Међутим, војске нема, па Слоба гласно упита: „Где је војска?“, па додаде: „То је превара!“

И људи реагују. Затим долазе гробари и ковчег преносе на одређено место.Потом наступа трећи говорник. Почиње са Лекином биографијом, која је чиста, и као што неки кажу и бриљантна, па је и тај део говора пропраћен скандирањем: “Херој Лека!“. И тако све док говорник није стигао до Брионског пленума, односно до 1966. године, када, осврнувши се на његову биографију, рече да те, 66. године, није нашао прави пут... Тада настаде звиждање, масовно протестовање и упадање говорнику у реч: „Лажете, ви нисте нашли прави пут!“, и опет се масовно скандира: „Херој Лека!“, и то без прекида. Говорник уопште није могао да настави, јер му нису дали!

Али је зато увече, у вестима, прочитан баш тај део говора који званични говорник није успео да прочита због протеста присутних грађана. Говорник још неко време чека да се свет смири како би наставио читање, а када и сам схвати да за то нема изгледа, окрете се према протоколу са неким упитним знацима, на шта му они на исти начин одговарају нешто што је требало да значи да се ту ништа више не може!

А скандирање траје ли траје...Гробље пуно људи, неки се попели на дрвеће, многи и на споменик српским војницима погинулим у Првом светском рату. Скандирање и даље одјекује целим гробљем. И тако, дође време да одемо с места које је још увек пуно људи, али од великог притиска са свих страна не можемо да се окренемо. Ускоро се ту нашла милиција која нам је помогла да изађемо са гробља на којем је данас обављена величанствена сахрана, незапамћени спровод човеку који је неоправдано био жртва политике у једном времену.

Највећу нам је тугу донела смрт нашег Леке. Тада смо видели колико се људи солидарисало са њим, колико је био поштован и цењен. Испраћен је величанствено, као нико до тада, а нама, његовој породици, велика утеха било је сазнање о дубоком осећају за правду и истину. Он свој живот не може више сам да брани. А није га могао одбранити ни све до смрти. Нису му дали!

А шта ћемо са осталима? Са синовима и унуцима у његовој породици? Са многим, такође невиним жртвама тих догађаја? Да ли и њих тек смрт треба да ослободи љаге и прљавих клевета које су на њих бачене? Показало се да је наш Лека био човек из народа, увек уз народ, па је и народ данас био уз њега! Хвала му! Хвала свима, који су били са нама и уз нас. Лекину је сахрану његов народ учинио величанственом својом свешћу и својом вољом!

ЗБОГОМ ДЕКИЛИЈУ

КАДА се трећи говорник удаљио од микрофона, Ања – млађа Мићина ћерка, Лекина унука – самоиницијативно потрча према микрофону, али неко од „задужених“ скочи, грубо тргну микрофон са постоља и однесе га! Касније питамо Андријану због чега је отрчала тамо, а она нам каже да је хтела да свом „декулију“ упути последње поздраве његових љубимаца: Александре и Андријане... (Саше и Ање). Раније смо тражили једног говорника са наше стране и у наше име, уместо једног њиховог, што нам нису дали, па су, вероватно, тај дететов гест схватили као намеру да се докопамо микрофона... Ања је тада имала тек нешто више од једанаест година. 

  Крај  

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ПЕРИПЕТИЈЕ СА САКРИВАЊЕМ ПИШТОЉА У ЖЕНСКОЈ ТАШНИ: Пријатељи породице Ранковић решили су проблем са набавком пиштоља на задовољавајући начин

25. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ТАЈНЕ СЛУЖБЕ ПРАТЕ СВАКИ КОРАК ПОРОДИЦЕ РАНКОВИЋ: Начелник СУП-а Савски венац пренео је информацију да усташе припремају атентат на Леку

24. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације