Фељтон

ТИТОВА ВИЛА У ЗАГРЕБУ И ДЕВИЗЕ СА ГОЛОГ ОТОКА: Мика Шпиљак ми је лично казао да ће изградња Титове виле коштати око пет милијарди динара

ДНЕВНИЧКЕ ЗАБЕЛЕШКЕ Александра Леке Ранковића

24. 05. 2025. у 18:00

ОВЕ редове исписујем у време када су разне приче у таквом замаху да нормална људска памет није у могућности да их све разврста.

ТИТОВА ВИЛА У ЗАГРЕБУ И ДЕВИЗЕ СА ГОЛОГ ОТОКА: Мика Шпиљак ми је лично казао да ће изградња Титове виле коштати око пет милијарди динара

Више се, заиста, не зна против кога је „ово“, а за кога је „оно“ што се прича. Шта се ту хоће и ко лови у мутном?!

Једино у шта сам сигуран јесте смишљена намера да се открије било какав компромитујући материјал по мене и моју породицу. Нико неће да схвати да су таква трагања узалудна кад сам ја у питању. У том циљу се хапсе и саслушавају људи, инсистира се да потврде бар нешто за мене и још неке другове. Глад за аферама развијена је до максимума. Верујем да ће им једног дана све то досадити, замориће се баш као и она лисица која је данима ишла за овном у нади да ће му отпасти оно што вуче између својих ногу. Сејачи тих разноврсних ујдурми измислили су како сам смислио градњу виле за Тита у Загребу у циљу његове компромитације или да бих га тамо сместио у моменту мог преузимања власти! По другој варијанти, ја сам то учинио да бих оправдао изградњу сопствене виле у свом родном месту!

У свему томе има понешто и отужно и смешно, али нема ко да се смеје, јер су намере исувише провидне. Ако организаторе ове јадне кампање интересује каква-таква истина, могу им рећи да стварно нисам ништа знао о овој Титовој вили...

Још нешто. Кад смо прошле године посетили поплављене крајеве код Осијека, Мика Шпиљак ми је лично казао да ће поменута вила коштати око пет милијарди динара.
„Буџет нам“ – казао је Шпиљак – „подбацује на свим линијама, а Стево нас безобзирно уваљује у овако тешку инвестицију“.

И њему сам, као трећем по реду, ставио до знања да ништа нисам знао о том пројекту и напоменуо му да се кукњавом не може ништа постићи сем даљег распиривања непријатних коментара.

Иначе, моја вила је, што би народ рекао, свирало на врби. То је сада постало јасно и многим радозналцима који су долазили у моје село из разних крајева да се увере колико су приче истините. На месту где сам се родио, као што се, природно, рађају и сва остала деца, постоји још увек једна сеоска дотрајала кућа. То знају многи од мојих вајних колега који сада шире приче о некаквој вили, иако су понекад, заједно са мојом породицом, одлазили тамо на излете. Дакле, празну кућу и голе зидове – то су могли да виде радознали другови. Захваљујем свима на уложеном труду у утврђивању „истине“ .

Ипак бих хтео бар нечим да задовољим злурадост појединаца који се поломише у трагању за мојим злоупотребама, ванредним привилегијама и томе слично. Не знам да ли ћу у овоме успети, али свеједно, ипак је моја дужност да испричам истину – односно како је стварно било.

Дакле, уместо раширене приче о мом дворцу, постоји обична породична викенд кућа у Дубровнику. Њена градња је започета 1963, а завршена следеће године. Учествовале су још две породице са којима смо у сродству. Ово не наводим ради некаквог изговора, јер немам никаквог разлога за то. Уосталом, далеко би ме одвело ако бих овде набрајао ко све, од када и какве све виле и викенд куће има на јадранској обали, у планинама и шумама, поред река и језера, у градовима...Уосталом, лепо каже наш народ да не лаје куче села ради, него себе ради!

НАВЕШЋУ неке од примера који ће створену атмосферу осветлити. Наиме, већ 21. јуна М.(илан) Мишковић је позвао у Београд Славка Берта, управника Казнено-поправног дома на отоку Голи. Околишним путем, веома опрезно, Мишковић је проверавао привредно пословање Дома и успостављање девизног рачуна у швајцарској банци. На питање да ли се са тог рачуна може исплатити набавка неких техничких средстава за потребе Савезног секретаријата за унутрашње послове, Берта је одговорио Мишковићу да се сви подаци о том девизном рачуну налазе у Секретаријату. Из тих података лако је могло бити видљиво шта су одељења до сада набављала, по чијем одобрењу, а такође и како је обављено исплаћивање.

После овог благоугодног разговора, Берта је пошао у Љубљану да обави неке привредне послове за КПД. Међутим, на Љубљанској железничкој станици њега дочекују тројица иследника и одводе га у Секретаријат унутрашњих послова Словеније, где отпочиње саслушавање о поменутом девизном рачуну. Пошто пред њима није признавао постојање никаквих девизних средстава у иностраној банци, морали су дозволити да телефоном разговара са Мишковићем.

Тек после тога, отпочела је игра отвореним картама. Берта је потврдио постојање девизног рачуна, а они су му поставили питање коришћења тог рачуна. У почетку није знао о чему се ради и шта се хоће, па их је упућивао на Савезни секретаријат, рекавши да су они кроз привредно пословање и одобрени шверц стварали девизна средства, а да је њима располагао Секретаријат. Кад су иследници увидели да другачије неће ићи са Бертом, обавестили су га о шеснаестом јуну и свим збивањима у вези са тим датумом. Како су мислили да је тиме постигнут одређен утисак, створена повољна атмосфера. а и унето мало и страха, Берту је постављено следеће и кључно питање: шта је набављено средствима с тог девизног рачуна за Стефановића и Ранковића?

ИЗЈАВЉУЈУЋИ да неће одговарати на питања уколико се не буде водио записник, што је одмах и усвојено, Берта је рекао следеће: „Прво, за Стефановића је купљена једна ловачка виндјакна приликом његовог службеног путовања у Техеран код принца у лов, а тај издатак је лично подмирио у динарима; друго, за Ранковића није ништа набављено; треће, за Стамболића су купљена три штофа за одело, а за Јудиту (његову супругу) подоста разне робе, од чега је само део надокнађен у динарима, али о томе треба питати Стамболића и оне који су вршили набавке у иностранству“.

Међу иследницима је настало нелагодно комешање, па је један од њих приметио да их такве ствари не интересују. Берта је затим додао да је за Брајника (Еду) набављено толико разних артикала да о томе само он може поднети извештај.

Како су, међутим, ствари узеле непријатан ток, Берта је енергично прекинут и тиме онемогућен да каже истину, чак је био и укорен што је себи допустио толику несмотреност да се удаљи од предвиђеног дневног реда. Одмах је спроведен у Горски Котар и стављен у затвор, у којем је остао више од месец дана под истрагом. У међувремену је проверавањем утврђено да је поменути девизни рачун сасвим легално регистрован код наше банке, да је вицегувернер одобравао све набавке техничког материјала за потребе Секретаријата, да је Мијалко Тодоровић одобрио Казненопоправном дому да се бави и такозваним државним организованим шверцом, поред редовних привредних послова којима се иначе бави Дом. У ствари, Берта је све ово знао, али им није хтео говорити зато што је то познато и онима који га гоне, а он и не зна зашто га гоне и који ће правац узети његов случај. Тако, дакле, на велику жалост шеснаестојунаца, није утврђено да су Ранковић, Стефановић и Берта државни лопови.

Овај човек, којег раније никад нисам сретао, пуштен је на слободу. Позван је да се врати на исту дужност, али је он то категорички одбио изјавом да више не жели да ради под таквим условима.

КРАЈАЧИЋЕВО ЖИВОТНО ДЕЛО

ТИТОВА вила у Загребу била је животно дело Стеве – Ивана Крајачића, остварење његовог сна којим је био опхрван још приликом разгледања историјских споменика и двораца у Индији. Те његове „племените“ и „велике идеје“ прихватили су другови у Загребу и кренули на њихово остварење. Да ништа о томе нисам знао добро је познато Владимиру Бакарићу, а нешто касније и Отмару Креачићу који је, у мом присуству, износио да се о градњи те виле причају фантастичне приче у Загребу. Мислим да је то била цена помирења између Стеве и Јованке.

СУТРА: ПОТУРАЊЕ КАРДЕЉЕВОГ РАЊАВАЊА РАНОВИЋУ