НЕПОМИРЉИВ РАЗЛАЗ МАРКСА И БАКУЊИНА: Швајцарска држава је обављала шпијунске задатке за рачун владе царске Русије

У ЦИРИХУ, главном средишту руске и словенске емиграције, Руска секција је успела, 1870, да за сарадњу задобије само две особе: једну Рускињу, студенткињу П. М. Јаковљеву, и једног Србина - Светозара Марковића.

СУКОБ Раскол између Карла Маркса и Бакуњина избио је због Интернационале, Фото "Википедија"

Од Марковића су, како се може закључити на основу једног писма Трусова,  тражене и неке трећеразредне услуге: да се ангажује на организовању састанка руских студената са представницима Руске секције (до којег никад није дошло), да прикупља новчане прилоге ради обезбеђења правне помоћи једном Русу (Сребреникову, члану Руске секције), ухапшеном под сумњом да је он - Нечајев, и, на крају, да се ангажује на прикупљању претплатника за орган секције - „Народное дело“. (У овом листу,  у броју 2 - 3 од 7, и 31. маја 1870., објављен је Марковићев чланак „Политички и економски положај радничког сталежа у Србији“, за који неки совјетски историчари кажу да је написан „са марксистичке тачке гледишта“,  а неки супротстављајући се овоме, да би и сам Светозар Марковић протествовао само кад би знао да се његов чланак тако оцењује).

Према наводима неких југословенских аутора, очевидно врло једнострано информисаних, Марковић треба да је „дубоко ушао у сарадњу с Руском секцијом и њеним организаторима“ и да је био „вишеструко заинтересован да остане што дуже у Швајцарској, барем док се ова организација не стабилизује“.  Штавише, написано је (све после другог светског рата), и то, да је Марковић учествовао у припремним радњама за оснивање Руске секције, да је био представник Срба „у извршеним консултацијама“ и да су се, кад је Марковић кренуо у Србију, руководиоци Руске секције с њим „договорили шта он треба да ради у својој земљи“ - „као представник Интернационале (сиц) на Балкану“.

Тврди се, уз све друго, да је Марковић био и пуноправан члан Руске секције, и не само он - већ и Никола Пашић, што је супротно свим досад познатим чињеницама и, посебно, налазима совјетских историчаре који су успели да идентификују све чланове бројчано тако слабе организације Николаја Утина.

Што се тиче толико пута поновљеног податка, да је Марковић био „агент-кореспондент“ Руске секције, већ како је то било отштампано испод његовог чланка у органу Руске секције (о положају радништва у Србији), ствар стоји овако: 1. Агент-кореспондент, према статуту Руске секције, није значило исто што и члан секције, 2. Стављање овог обележја испод Марковићевог имена учињено је без његовог знања. То је урађено самохвале ради, да би се показало како је Руска секција тобож повезана са свим Словенима, а и да би се привукли нови сарадници у листу, у којима се стално оскудевало. (Недостатком сарадника и материјала, може се само објаснити, каже совјетски аутор Б. П. Козмин,  да је било могућно да у „Народном делу“, буде отштампан и „Програм бугарског револуционарног комитета“, који благе везе није имао ни са Првом интернационалом нити пак са њеним циљевима).

ПРОТИВУ изречених тврдњи о наводној дубокој сарадњи Светозара Марковића са Руском секцијом Интернационале, говори и то, што смо већ изнели, да је управо 1870. године, Марковић покушао да се договори о сарадњи са Бакуњином (преко Петра Велимировића), а у исто време (преко Николе Пашића и Велимировића) да се повеже са Јоханом Бекером у Женеви, блиским сарадником Маркса и Енгелса, што је овај избегао - упућујући Марковићеве другове на Руску секцију и Утина лично. (Знатно касније, Бекер ће ипак успоставити контакт са Србима, Светозарем Марковићем и Николом Павшћем, и то преко - секретара Петра Карађорђевића, Владе Љотића).

На везе Светозара Марковића са Руском секцијом знатно светло баца и следеће: Кад су Бакуњин и Огарјев,  на прву вест да је Швајцарска спремна да Нечајева изручи руским властима, повели акцију за упућивање протеста швајцарској влади, Светозар Марковић био је мишљења да би се и Руска секција требало тој акцији да прикључи. Али у Руској секцији нису тако мислили, нису заправо за тако што хтели ни да чују. „С обзиром да су вама врло добро познати наши социјалистички револуционарни циљеви“, поручио је Трусов Светозару Марковићу у писму  написаном на француском језику (што би могло да значи да Марковић ипак није најбоље владао руским језиком), „и наше држање, које из њих произилази, према свакој владиној институцији, морали сте унапред предвидети, да је нама немогућно, да швајцарској савезној влади упутимо протест против руске владе. Уистину, ви знате исто тако добро као и ми, да је поменута савезна влада више него у стању да обави шпијунске задатке за рачун руске владе; кад бисмо јој ми упутили писмени протест, то би значило да јој ми поклањамо своје повереље, које она, међутим, не заслужује“.

Истичући, затим, да чланство у Интериационали прописује Руској секцији како да се односи „према свим владама и на другој страии према иитригантима, који делују само из самољубља, а за које је еманципација народа нешто сасвим споредно“, Трусов је у иисму Марковићу рекао да се, ово последње - о интригантима -  тиче Бакуњина и његових присталица, па је своје писмо завршио следећим речима: „Из свих наведених разлога је схватљиво да нама није било могућно да узмемо учешћа на заједничкој седници са Бакуњином и Огарјовим и да (на тај начин) демонстрирамо нашу сагласност с њима“.

ОВО ПИСМО „пословође“ Руске секције Светозару Марковићу, јасно показује, да је секција, већ тада била у рату с Бакуњином - а у шта Марковић није био добро упућен. За њу је, боље рећи за Утина и Трусова, тај рат био питање живота или смрти. На борбу до истраге они су се били одлучили још одмах после конгреса Интернационале у Базелу, у септембру 1869, када је букнуо сукоб између Маркса и Бакуњина. То је, тај сукоб Маркса с Бакуњином, био за њих као поручена прилика, да, што сами иначе никад не би могли, сатру свог смртног непријатеља, компромитују га у очима руског и европског социјалистичког и револуциоиарног покрета. Руковођени својим мотивима, они су управо од првих пролећних дана 1870. све чинили да повећају Марксов анимозитет према Бакуњину. Писмом од 12. марта 1870, обавестили су га, да им је чврста намера да Бакуњина разобличе пред целим светом.  А у писму Марксу од 24. јула исте године, они су Бакуњина назвали и нитковом, „старим букваном“, „бескрупулозним и бесрамиим авантуристом".

У духу датих обећања Карлу Марксу, Утин и Трусов су и радили за цело време постојања Руске секције. Заправо, они се, као секција, нису ничим другим ни бавили, до прикуиљањем материјала против Бакуњина, а за рачун Карла Маркса. Како је непобитно утврђено, безмало сав материјал који је употребљен против Бакуњина на конгресу Интернационале у Хагу, потицао је од Утина и његових сарадника...

ЉУБОМОРА И МРЖЊА

О СУКОБУ Маркс - Бакуњин писано је веома много, а занимљива је студија Миклоша Молнара, објављена у Женеви 1963, под насловом: „Le declin de la Plemlerе Internationale“ ). По Молнару, ни Бакуњина ни Маркса нису никад напуштали љубомора и лична мржња. А разлог сукоба је била Интернационала. Бакуњин је сумњао у Маркса да је он у оквиру Интернационале задржао своју властиту комунистичку организацију, а Марксу је сметало што је Бакуњин формирао своју организацију - Алијансу социјалистичке демократије. Маркс је био заслепљен идејом да Бакуњии жели да „власт“ у Интернационали узме у своје руке и да је претвори у приватни инструмент...

 СУТРА: СРПСКИ ЛИБЕРАЛИ ЛИЧЕ НА МАТОРЕ КАЋИПЕРКЕ 

Препоручујемо

Друштво

0 1

БИРОКРТСКА АРИСТОКРАТИЈА УГРОЖАВА СРПСКИ НАРОД: О Србији Бакуњин је говорио с великим познавањем ствари, што се Србима нарочито допадало

11. 05. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

СРБИ У ЦИРИХУ ДОЧЕКУЈУ БАКУЊИНА КАО МЕСИЈУ: Први Србин који се упознао с Бакуњином, био је либерал Владимир отац Слободана Јовановића

10. 05. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације