АКАДЕМИК БЕЗ ЧУЛА ЗА НОВЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ: Тимоченко је уочио да је метод Глигорићевог "критичарског рада" проистекао из "Српских реалиста"

У ТЕКСТОВИМА Николаја Тимоченка приближавамо се тежишној теми Младеновићевих мемоара, о плагирању његовог рукописа, која наравно, као ни Џаџићу, у том тренутку није било познато ни њему, а тиче се интуитивног приближавања истини.

СВЕДОК Николај Тимченко, неправедно скрајнут интелектуалац, Фото Фејсбук

Уводећи у суд мишљење и о (до тада) најзначајнијем и најбољем делу Велибора Глигорића – „Српским реалистима“, Н. Тимченко дословно закључује: „Стиче се, тако, утисак да писац намерно напутша теме које је умео да уочи и фиксира, али које касније не обрађује“.  Закључак Н. Тимченка о критичарском методу, стилу и дометима Велибора Глигорића је недвосмислно негативан:

„За успешно обављање првог задатка (студију) недостајала му је пуна акрибичност и истраживачка истрајност, а за есејистички третман захваћених литерарних проблема право чуло за естетски феномен и приснији однос према материјалу... Али има се неодољив утисак да су сви његови текстови у ствари предавања, а да писац има тенеденцију да литературу приближи својим слушаоцима и, за невољу, читаоцима.”

Другим речима, у дочитавању овог луцидног става Н. Тимченка о В. Глигорићу, може се суштински уочити да је сав метод „критичарског рада” Велибора Глигорића проистекао управо из стила готовог и преузетог од „Српских реалиста“, тј. парадоксално „скерлићевског стила и метода”, против кога је толико био, а који Велибор Глигорић као механички преузет даље није ни развијао (нити му се враћао). Напротив, новинарски стил код њега изграђен још од пре рата, који је остао без потребне научне продубљености и усвојене научне методологије, сада са заузете позиције универзитетског професора и академика, у ставу и мишљењу остаје „конзервиран”, поготово без развијаног критичарског чула за нове књижевне тенденције, које није разумевао, али их је немилосрдно негативно квалификовао и дисквалификовао током свог, више него дугог, критичарског присуства у послератној српској књижевности, па није чудо што је већ 1965. године убрајан у „критичаре који одлазе” (Милосав Миленковић) .

На то се недвосмислено надовезују и Тимченкови остали, спорадични записи, изречени узгред и на много места о Глигорићу (на које наилазимо у његовом „Дневнику“), а који су суштинска његова допуна оцени и дометима Глигорићевог критичарског рада, у обрнутој сразмери од моћи, угледа и утицаја који је тада имао. У узорито урађеној дисертацији Драгане Бедов о Николају Тимченку , добијамо дакле, једну сасвим нову (и неоптерећену) слику о лику и делу Велибора Глигорића, као парадигме моћи постигнуте кроз ванкњижевне (идеолошко-партијске) околности, а онда, и кроз један морално проблематичан чин (плагирање), као прилог историји наших менталитета и сујета.

ВРЛО је интересантан, у том смислу, и осврт Николаја Тимченка на јубилеј посвећен Андрићу (70-годишњица рођења писца и годишњица од додељивања Нобелове награде, 1962), када се појавила књига „Критичари о Андрићу” (приредио П. Џаџић). Већ овде уочавајући „несразмеру квалитета и обима написа о Андрићу са његовом, иначе признатом, уметничком вредношћу за коју се знало још пре додељивања Нобелове награде”, где уз све похвале текстовима (Милана Богдановића, Исидоре Секулић и Мухарема Первића), Тимченко наводи и „пригодан текст” Велибора Глигорића „углавном импресионистички”, који је уз још нека имена, показао тежњу приређивача да књигу „учини што разноврснијом” (Бедов 2018). Такође, поводом истог јубилеја, Н. Тимченко даје оцену зборника Иво Андрић (1962) у редакцији Војислава Ђурића, са сличним замеркама да „постоји необично мали број критичких и есејистичких радова који би могли да уђу у један репрезентативан зборник”, наводећи за прилоге Велибора Глигорића, Милана Ђоковића и Бошка Новаковића „да се у њима налази много мање него што се од тих аутора очекује”. Посебно се Тимченко обрушава на прилог Велибора Глигорића, критикујући његов „површан приступ веома значајној теми” (Андрићев однос према традицији), али и његов, како каже, „тврди и одбојни стил“  (Бедов, 2018). На још једном месту Тимченко се дотиче Глигорића, а поводом већ спомињаног Глигорићевог рада у студији Петра Џаџића (Матош, Дис, Ујевић, 1929), где Тимченко дописује необично луцидну белешку о овој Глигорићевој књизи, тиме поентирајући и став Џаџића: „Овде су писац и критичар изменили улоге, писац је рекао своје мишљење о критичару-памфлетисти који је своје негаторско перо огледао и на примеру овог писца.” (Бедов, 2018)

Приказујући књигу „Поезија од Војислава до Бојића“ („Нолитова“ едиција - Српска књижевност у књижевној критици, 1966), Н. Тимченко уз похвале избора текстова (приредио М. Павловић), издваја текстове о Владиславу Петковићу Дису „код ког је сувишан есеј Велибора Глигорића” (Бедов 2018). Хвалећи Павловићев приређивачки рад, он то појашњава управо на примеру Глигорићевог рада и схватања књижевности: „Имамо, дакле, посла с нечим што је осећање историје и успостављање континуитета, а не историје у позитивистичком реду и следу догађаја којима је испуњена” (Тимченко; према Бедов).

ЦЕНЕЋИ особито Михизово „оштро перо” (подвлачећи, да је Михизов „једини недостатак - мањак стрпљења и упорности”), Н. Тимченко развија једну ширу и врло значајну мисао о критичарском ауторитету, на који је први „ударио” управо Б. Михајловић Михиз. Михизово „прозивање критичара”, рецимо, поводом романа „Свадба“ Михаила Лалића, „због никаквог одзива и негативне оцене Финцијевог и Глигорићевог осврта”, Тимченко назива „ударањем на ауторитете, означавајући то као главну одлику Михизовог и писаног и усменог критичарског иступања”, и најаву нове атмосфере одбране истине у књижевној критици, а не сервилних и апологетских тонова према моћницима, чиме обликује једну ширу слику друштвене сцене и веома важну мисао која се тиче (једино изговореног) Глигорићевог имена:

„Негативну оцену тадашње критике Михиз је изрекао квалификацијама које тачно тумаче савремено стање, које и више од тога прецизно задиру у саму бит ствари; наиме, није реч само о неуспелим приказима једне књиге већ о незаинтересованости критичара да откривају и да иду упоредо са књижевношћу своје епохе. То говори о одвојености критике од живих токова књижевности, готово о некомпететности те критике да се књижевношћу бави... Они су свој посао обављали као чиновници који нешторегиструју, а права похвала или сигнал за покуду доћи ће са друге, компетентније стране.”

На овом месту Тимченко се кључно приближава нечему што је уочио и П. Џаџић, наводећи, да се Михиз „декларисањем као следбеник Скерлића и Матоша, тврдњом да је он од Скерлића наследио идеју да критичар треба да говори истину и да суди о значају и вредности књижевног дела које се не исцрпљује у естетском моменту и без веза са личношћу ствараоца, а од Матоша брзорек и парадоксалан начин изражавања”. (Бедов, 2018).

НАСРТАЈ НА МОДЕРНИСТЕ

ГОТОВО све што је "мирисало" на модернизам, авангардни искорак, било је под Глигорићевом неумољивом сумњом и оштрим пером/ освртом..., Велибор Глигорић, поред напада на прозу Миодрага Булатовића,  "обрачунао" се са "Антологијом српског песништва" Миодрага Павловића (1964), а која је, напротив, била "културни догађај" и постала прекретничка књига новог читања српске поезије, са далекосежним утицајем .

 СУТРА: ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ДИРИГОВАО АКАДЕМСКОМ ЗАЈЕДНИЦОМ 

Препоручујемо

Фељтон

0 7

НЕЗАУСТАВЉИВ УСПОН НА НАЈВИШЕ ПОЗИЦИЈЕ: Ђилас је писао да су реченице Велибора Глигорића биле слабо склопљене и једва писмене

26. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

КРИТИЧАР КОЈИ ДОВОДИ ЧИТАОЦЕ У НЕДОУМИЦУ: Глигорић је имао времена да мења нијансе из Младеновићевог рукописа да се плагијат не препозна

29. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

ПРИЧА О РЕАЛИСТИМА ЗАКАСНИЛА ПОЛА ВЕКА: Живомира Младеновића успео је да разреши важна питања реалистичке поетике српских реалиста ...

28. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ФАВОРИТ ПАРТИЈЕ УЛАЗИ У АКАДЕМИЈУ НА МАЛА ВРАТА: Велибор Глигорић који је после 1948. "по кратком поступку" постао стручњак за реализам

27. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације