ФЕЉТОН - КУЛТУРНИ И ПРОСВЕТНИ ПРЕОБРАЖАЈ ЦЕЛЕ СРБИЈЕ: Ђилас, Зоговић и Дедијер вршили идеолошка насиља у култури и уметности

НА ПРИЧУ о Кристи Ђорђевић ослања се прича о животу мог оца по доласку у тек ослобођени Београд 1944. и његовом раду у установи која се звала Агитпроп и о којој се после слома социјализма говорило као установи комунистичке репресије у области културе после рата.

Фото: Борис Субашић

 Морала сам да му поставим питање о том страшном Агитпропу.

– После ослобођења Београда, у који сам дошао са партијским руководством Србије из Ваљева, док су се у њему на обалама Саве и Дунава окончавале борбе са Немцима, ја сам најпре радио у Секретаријату Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије, на дужности главног уредника листа „Млади борац“. Са том функцијом био сам и члан Агитпропа Омладинске организације Србије. А 1948. године премештен сам на рад у одељење за агитацију и пропаганду Централног комитета КП Србије. Та партијска установа имала је четири сектора: марксистичко образовање комуниста, штампа и агитација, просвета, култура и уметност. Мој сектор је био култура и уметност. Требало је да на подручју културног и уметничког живота Србије делам на унапређивању културе и стваралаштва на комунистичкој основи и марксистичким усмерењима. Теби и твојој генерацији Агитпроп звони у ушима као УДБА, Централни затвор, цензура: за данашње антикомунисте Агитпроп је само прогонио слободну мисао, камџијао јадне песнике, сликаре и музичаре, једном речју, вршио терор над стваралачком интелигенцијом...

АГИТПРОП  јесте био установа идеолошке контроле у идејној области друштва. Међутим, то није цела истина. Ми јесмо давали директиве уредницима новина и радија како да спроведу „партијску линију“, јесмо прегледали издавачке планове, репертоаре позоришта, утицали на ширење марксистичке теорије и прихватање социјалистичког реализма у уметности; јесмо форсирали совјетску културу и спречавали „буржоаске декадентне“ идеје са Запада, агитацијом мобилисали радни народ на задацима обнове и изградње земље и извршења првог петогодишњег плана.

После објаве Резолуције Информбироа комунистичких партија 1948. године, ми смо водили политичку и идеолошку борбу против стаљинизма, бранили независност Југославије и њено право на: „специфичан пут у социјализам“... Говорим то овако буквално да мој исказ буде што адекватнији и времену и његовом језику. Агитпроп је, дакле, био идеолошки центар Комунистичке партије одговоран за спровођење и остваривање њене идеологије и политике у новом поретку. Али, поред те идеолошке улоге, наш главни задатак је био рад на просветном и културном препороду Србије. А Србија је била ужасно непросвећена и заостала земља.

НАРОД неписмен, интелигенције мало и ниског образовања; од просветних установа имали смо четворогодишње основне школе, у окружним административним центрима – гимназије, неку трговачку академију, три учитељске школе... Власт се подухватила поред привредне изградње и просвећивања и школовања читавог народа. Агитпроп је, према томе, био и организатор тог културног и просветног преображаја Србије. Ја сам преко министарства за просвету и културу, дакле преко државних органа, деловао на успостављању установа културе. Оснивали смо професионална позоришта, завичајне музеје, средње музичке школе, покретали културне и књижевне часописе, организовали културно-просветна друштва...

Покретали смо филмско стваралаштво, удружења уметника, градске листове, НИН, организовали културне и уметничке манифестације, изложбе, фестивале. Србија је у тим годинама, када је деловао тај озлоглашени Агитпроп, доживела прави културни и просветни препород. То је најинтензивнији период њеног просветног и културног развоја. Ми смо и притисцима културу чинили људском потребом. Та култура и просвета коју смо заснивали у сељачкој и заосталој Србији, да не говорим о другим деловима ондашње Југославије, јесте била идејно социјалистички усмерена и на партијској политици заснована, али је, ван сваке сумње, била култура и просвета! Да, на класично просветитељској и традиционалистичкој основи, али то је био прави духовни темељ непросвећеном народу.

ПОГЛЕДАЈ књиге које су у тим годинама штампали „Просвета“, „Култура“, „Нолит“, погледај репертоаре позоришта и програме музичких концерата... Ту јесте било много совјетских књига и драма, али је било доста и Шекспира, Молијера, Русоа, Канта, Платона и целокупне светске класике, која је данас прилично запостављена. Ја сам, на пример, основао „Београдско драмско позориште“ с циљем да негује савремено драмско стваралаштво, па сам омогућавао стипендије за иностранство даровитим младим сликарима, музичарима, писцима и научницима, нећу да их поименце набрајам – неки од тих стипендиста агитпропа су данас гневни антикомунисти. Па сам преко народног одбора обезбеђивао станове и атељеа уметницима. Сваког даровитог човека сам помогао да реализује свој дар...

Фото Документација Борба

Нека се огласе уметници – писци, глумци, музичари, сликари, вјари, режисери – које нисам помогао; кога није Митра Митровић (прва жена Милована Ђиласа), тадашњи шеф српског Агитпропа помогла да успе у својим циљевима. Своју делатност у Агитпропу сматрам часним периодом свог живота, дубоко уверен да сам ја и моји другови из Агитпропа ЦК КП Србије: Митра Митровић, Мита Миљковић, Мирко Тепавац, Антоније Исаковић, Милорад Мијовић, Чедомир Џомба и други, учинили врло много на културном и просветном препороду Србије у тим тешким и сиромашним годинама нашег социјализма, који је индустријализовао и модернизовао сељачку, балканску земљу.

У АГИТПРОПУ радио сам три године: од 1948. до 1951. После објављивања мог првог романа „Далеко је сунце“, у јулу 1951, напустио сам Агитпроп и посветио се свом књижевном занату.

Наравно овај мој исказ није цела истина о Агитпропу. Српски Агитпроп, благодарећи Митри Митровић и Благоју Нешковићу, био је знатно либералнији од „главног агитпропа“ ЦК КП Југославије којим је руководио Милован Ђилас, а његови чланови били Радован Зоговић, Владимир Дедијер, Стефан Митровић, Бора Дреновац, Борис Зихерл.... Ђилас, Зоговић и Дедијер вршили су нека тешак идеолошка насиља у култури и уметности Београда. У Словенији и Хрватској су теже спроводили свој надзор и своја схватања.

Ову опширну причу о Агитпропу (како је чудно то име и као да је искочило из таме давнине!) могла сам можда да прескочим јер није сасвим непозната. О листу „Млади борац“ написала сам студију у оквиру свог рада у Институту за књижевност. Била ми је то прилика да се упознам са временом непосредно после Другог светског рата и кажем понешто о првим текстовима мог оца и прочитам његове две–три приче за које се правио да не постоје и са којима му је претила мама да ће да их објави.

СУТРА: ИСТОРИЈА ЈЕ ПРЕТЕКЛА СВЕ ЧОВЕКОВЕ СНОВЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЈЕДИНИ КОМУНИСТ МЕЂУ ГОСПОЂАМА: Криста Ђорђевић - Друга мајка Добрице Ћосића

09. 06. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ИЗДАВАЧИ ОБЛИКУЈУ КЊИЖЕВНУ СУДБИНУ: "Ти си моја ћерка" значило је "ти то можеш"

05. 06. 2023. у 18:00

Репортаже

0 3

БЕОГРАД НАРОДНИМ СЛАВЉЕМ ДОЧЕКАО ТЕСЛУ: Цео град је тог јуна 1892. желео да му стисне руку, од краља, до ђака

02. 06. 2023. у 16:50

Репортаже

0 1

ЛЕЧИО, АЛИ И ПОДУЧАВАО ПАЦИЈЕНТЕ: Знате ли ко је Добривоје Гер Поповић - По њему се данас зове Дом здравља у Александровцу (ФОТО)

31. 05. 2023. у 15:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације