Већ десет година траје мук. Десет година – ни гласа, ни речи, ни једног јавног питања о споменику Јусуфу Челићу у Гусињу. Ни гласа о стиховима химне Секуле Дрљевића, ратног злочинца и сарадника окупатора. Ни гласа ни о величању Крста Зрнова Поповића, чије име и лик данас неки поносно носе, без икаквог осећаја према историјској истини и болу који то изазива. То је, изгледа, за неке сасвим нормално. То им је потаман. Да стоји, да се пева, да буде део јавног простора.
10. 08. 2025. у 07:55
Коментари (2)