МИЛО ЛОМПАР БИО ЧЛАН СЕАС-А: Организацију основао човек који је јавно заговарао улазак Србије у НАТО

ДОКУМЕНТИ АПР-а откривају да је професор Филолошког факултета био међу оснивачима и члановима Управног одбора СЕАС-а, организације чији је идејни творац Венцислав Бујић касније постао један од најекспониранијих актера афере „државни удар“ у Црној Гори, преноси 24седам.

Фото принтскрин Нова С

Јавна слика и чињенице из нечије биографије не морају увек да говоре истим језиком. Управо то показује случај професора Филолошког факултета Универзитета у Београду Мила Ломпара. Док годинама у јавности говори о „српском становишту“, „духу самопорицања“ и критикује део грађанске сцене, званични подаци показују да је био члан СЕАС-а, организације чији је идејни творац Венцислав Бујић јавно заговарао улазак Србије у НАТО. О том делу своје биографије Ломпар се никада није јавно изјашњавао нити га је посебно истицао.

Истовремено, није подржао ни литије у Црној Гори, нити се јавно огласио поводом забране уласка појединим српским интелектуалцима у ту државу у време када је режим Мила Ђукановића спроводио кампању против Српске православне цркве и српског националног идентитета.

У том контексту посебну пажњу привлачи чињеница да је био део организације чији је идејни творац Венцислав Бујић, према јавно доступним подацима и сопственим јавним наступима, имао значајну улогу у креирању наратива о наводном „државном удару“ у Црној Гори, који је тадашњем Специјалном државном тужилаштву послужио као основа за поступке против више српских политичара и држављана.

Шта је СЕАС и ко су све били чланови и сарадници ове НВО?

Подаци Агенције за привредне регистре (АПР) показују да је Фондација СЕАС основана крајем маја 2016. године, а међу њеним оснивачима и члановима Управног одбора налазио се и Мило Ломпар.

Идејни творац фондације био је Венцислав Бујић, који ће исте године, кроз своје јавне наступе и активности описане у наставку текста, постати један од најекспониранијих актера афере 'државни удар' у Црној Гори, којом је спасен режим Мила Ђукановића.

Практично, додатне четири године на власти и невиђени напад на српски народ и Српску православну цркву Ђукановић у доброј мери дугује управо Бујићу. Рад Венцислава Бујића, са којим је заједно учествовао у оснивању СЕАС-а, Ломпар је могао да прати из непосредне близине.

Уз њих двојицу, у Управном одбору СЕАС-а седела је и Сузана Рајић, историчарка и професорка на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

У УО се нашла и Сања Панфилов, професорка књижевности која је запослена као менаџерка Специјалне болнице за пластичну хирургију у Новом Саду (?!).

Осим оснивача, Бујић је у рад организације укључио и особе различитих политичких и идеолошких опредељења, од којих су поједини касније јавно заступали ставове који се тешко могу довести у везу са јавним наступима и политичким позиционирањем Мила Ломпара.

Посебно се поставља питање како је Ломпар, који се у јавности представља као заговорник српског националног становишта и блиских односа са Русијом, посматрао јавне наступе у којима је Бујић, заједно са председником Републиканске партије Николом Сандуловићем и пуковником Миодрагом Савићем, говорио о 'малигном руском утицају' у Србији и отворено заговарао чланство Србије у НАТО.

Сандуловић је широј јавности постао познат након што је 2014. године прекинуо наступ тадашњег премијера Србије Александра Вучића на Лондонској школи економије. У јавности се представљао као саветник Зорана Ђинђића, док су поједини медији раније објавили да је био један од његових телохранитеља. Његово име нашло се и у Белој књизи организованог криминала из 2001. године, где је поменут као припадник Звездарске групе.

Он је у име Републиканске партије (која је регистрована као партија мађарске националне мањине) потписао споразум са Фатоном Куртијем, председником тзв. Републиканске странке Косова, у којем је предвиђено међусобно „признање“ Београда и Приштине. Њега је примио и премијер привремених институција Аљбин Курти, а истакао се и одавањем поште и полагањем цвећа на гробу убијеног терористе ОВК и разбојника Адема Јашарија.

Наступ Бујића, Сандуловића и Томића пред камерама Прес центра УНС-а одржан је 21. октобра 2016. године, свега пет дана након догађаја које су црногорске власти представиле као покушај „државног удара“. О тој афери Ломпар се тада није јавно оглашавао.

Временом су се у Управном одбору СЕАС-а појавили и људи блиски Сандуловићевој Републиканској партији. Међу њима је био Милош Ињац, који је касније политички ангажман наставио у покрету „Не давимо Београд“, затим у коалицији „Морамо“, односно у Зелено-левом фронту, да би потом био изабран за одборника у општини Раковица.

Чланица Управног одбора СЕАС-а била је и Ружа Ињац, која је касније политички ангажман наставила у покрету „Не давимо Београд“, потом у коалицији „Морамо“, а затим и у Зелено-левом фронту, чији је један од копредседника Радомир Лазовић.

У раду СЕАС-а учествовали су и страни држављани, међу којима Аљона Бујић, Анатолиј Демешчук и Артјом Новиков. Демешчук је запослен у Амбасади Украјине у Подгорици, док на својим јавно доступним профилима на друштвеним мрежама објављује садржаје у којима изражава изразито негативне ставове према Русији, као и подршку црногорским националистичким покретима на Цетињу и у другим деловима Црне Горе.

Како је Ломпаров сарадник Бујић креирао црногорски „државни удар“

На улогу Венцислава Бујића, оснивача СЕАС-а чији је члан Управног одбора био и Мило Ломпар, указивали су и људи који су га познавали из периода његовог боравка у Русији. Након избијања афере „државни удар“ у Црној Гори 16. октобра 2016. године, српски добровољац Дејан Берић јавно је говорио о Бујићевим активностима и његовој улози у тим догађајима. Берић је био један од људи који су током 2014. и 2015. године организовали и финансирали одлазак српских добровољаца у Донбас, због чега су његове тврдње привукле посебну пажњу јавности.

Бујић је у Русији остварио сарадњу са Александром Сашом Синђелићем, чије ће хапшење и статус сведока-сарадника, као и потврда да се ради о раднику црногорске обавештајне службе АНБ, дати део слагалице који је у очима светске јавности требало да објасни природу непостојећег дела и угроженост Мила Ђукановића.

Конкретно, Синђелић је, како је писао ИН4С, хапшење и испитивање од стране српских органа због његових веза са Бујићем избегао захваљујући АНБ-у. Налог за његово склањање стигао је након што је објављена фотографија на којој се налази са Бујићем и добровољцима Владом Станићем и Радомиром Почучом.

Бујић је у том периоду, према информацијама које су се појављивале у јавности, довођен у везу са активностима усмереним ка инфилтрацији у поједине патриотске организације и контактима са структурама за које се тврдило да делују у интересу западних обавештајних служби. Истовремено, афера „државни удар“ у Црној Гори обухватила је више српских држављана, међу којима су били политичари, цивили, добровољци и пензионисани припадници безбедносних служби, укључујући и генерала полиције Братисислава Дикића. Оптужбе против њих од самог почетка биле су предмет озбиљних оспоравања, а бројни политички актери, правни стручњаци и аналитичари тврдили су да се ради о политички конструисаном процесу чији је циљ био очување власти тадашњег режима Мила Ђукановића.

Према јавним наступима Венцислава Бујића, у наратив о наводном „државном удару“ биле су укључене и руске обавештајне службе, за које је тврдио да су учествовале у планирању и покушају спровођења тог плана. Његове изјаве преносили су медији блиски тадашњој власти у Црној Гори, представљајући га као релевантног саговорника у тој афери.

Да се ради о акцији АНБ-а и западних обавештајних служби сведочи и то да је Бујић био тај који је украјинским медијима достављао фотографије Немање Ристића, једног од оптужених у афери „државни удар“, са руским војним аташеом у Србији, пуковником Андрејем Кинђаковим. Фотографија је настала на војној паради у Београду 2015. године, када је у посети Србији био и председник Русије Владимир Путин.

Бујић је ту фотографију користио као аргумент за тврдње да је Ристић одржавао контакте са руским војним аташеом, иако је фотографија настала на јавном догађају којем је присуствовао велики број грађана и званица. Објавио је и снимке више Скајп разговора са Александром Сашом Синђелићем, у којима се говори о финансирању и одласку добровољаца из Србије на Крим. Те материјале Бујић је представљао као потврду наводних веза Синђелића са руским Министарством одбране, чиме је додатно учвршћиван наратив о умешаности Русије у наводни „државни удар“ у Црној Гори.

Да ли је Ломпар због Бујића ћутао на „државни удар“, литије и забрану уласка Србима?

У читавој афери „државни удар“, која се одвијала пред очима Мила Ломпара, уз кључно учешће оснивача НВО у чијем је Управном одбору седео, овај „интелектуалац“ и „патриота“ ниједном једином речју није стао уз српски народ. Штавише, његова улога немог посматрача довољан је доказ да је његово чланство у СЕАС-у било довољно лукративно и сврсисходно да одлучи да се не оглашава.

Афера „државни удар“, иако је требало да у сложену политичку мапу Црне Горе увуче не само српске патриоте појединачно, већ и српски народ у Црној Гори, као и државу Србију, неславно је пропала. Сведок-сарадник Синђелић причао је чак и оно што га Миливоје Катнић није питао. Критичари тог процеса годинама су тврдили да се ради о страху Мила Ђукановића од губитка власти након три деценије и његовом покушају да од Срба створи реметилачки фактор са којим ће лако да се обрачуна.

Ломпар је, за време „државног удара“ у Црној Гори, ипак, нападао власт у Србији (?!). Писао је текстове, говорио на трибинама, давао подршку политичким партијама и говорио све најгоре о тада још увек премијеру Вучићу. Последњи мандат Ђукановића на власти у Црној Гори обележен је свеопштим нападом на Српску православну цркву и њену имовину.

Иако се ради о самопроглашеном заштитнику Његоша и српске књижевности и културе, Ломпар се, што је врло занимљиво, није позитивно оглашавао о величанственим литијама српског народа у Црној Гори. Штавише, био је први у реду да критикује изневерена очекивања након изборне победе 30. августа 2020. године. Док су српске политичке странке покушавале да доврше процес развлашћивања ДПС-а, Ломпар је јавно указивао на, по његовом мишљењу, пропуштене прилике и изневерена очекивања нове власти.

Такође, последњи трзаји Ђукановића тицали су се забране уласка у земљу српским интелектуалцима, међу којима је и историчар Александар Раковић, који су били неподобни само зато што су Срби. У одбрану Раковића и његове слободе говора и мишљења стали су сви који имају имало осећаја за свој српски народ. О тој одлуци у Србији говорили су бројни интелектуалци, политичари и јавне личности. Професор Мило Ломпар, међутим, остао је нем.

Истовремено, Ломпар се није јавно оглашавао ни поводом догађаја у којима су поједине екстремне цетињске групе отворено исказивале нетрпељивост према Српској православној цркви и српском националном идентитету. Међу учесницима тих окупљања и јавних акција било је и оних који су на друштвеним мрежама или током протеста исказивали подршку батаљону АЗОВ и другим украјинским националистичким формацијама. Упркос томе, професор Филолошког факултета није се јавно изјашњавао ни о тим појавама. Имајући у виду његово чланство у СЕАС-у и јавно деловање њеног идејног творца Венцислава Бујића, такво ћутање отвара питање да ли је постојала свест да би свако јавно дистанцирање од тих догађаја истовремено отворило и питање његове повезаности са организацијом чији је био члан.

Чињенице  отварају озбиљно питање да ли је јавна слика коју Мило Ломпар годинама гради о себи у потпуности у складу са његовим политичким и организационим ангажманима. Чланство у СЕАС-у, ћутање о догађајима који су дубоко погодили српски народ у Црној Гори и политички избори које је правио током претходних година остављају простор за закључак да између његових јавно прокламованих ставова и конкретних потеза постоји очигледан раскорак.

Од Коштунице до „Српског гласа“: политички пут Мила Ломпара

Бивши члан Српске либералне странке др Николе Милошевића и Косте Чавошког, након прве обојене револуције 2000. године, постао је ватрени заговорник свог политичког претходника и учитеља Војислава Коштунице. Коштуничиним благословом у руке му је дата „Политика“ 1. септембра 2005. године. С обзиром на учитеља, према речима критичара, и Ломпар се показао као тром, спор и инертан човек, са недостатком храбрости да се јасно изјасни у судбоносним тренуцима по српски народ. Падом Коштунице Ломпар се окренуо писању и мешетарењу унутар „патриотских“ организација.

Спремно је дочекао изборе 2016. године, када је подржао бласфемичну „срећну“ коалицију Двери-ДСС. Уједно је постао члан Политичког савета Двери. Након што коалиција по уласку у Скупштину није играла како је он свирао и када није остварио личну корист, повукао је подршку, али и изашао из Двери.

Наредни политички ангажман остварио је 2023. године, када је подржао Народну странку Вука Јеремића усред кризе изазване протестима „Србија против насиља“. Подсећамо, тада су од стране опозиције злоупотребљене масовне пуцњаве и злочини у ОШ „Владислав Рибникар“ и младеновачким селима Дубона и Мало Орашје. Народна странка, уз подршку Ломпара, освојила је број гласова мањи од броја неважећих листића, на граници статистичке грешке, и остала ван Скупштине.

Међутим, Ломпар није мировао и заједно са истомишљеницима – Дејаном Мировићем и Марком Јакшићем – основао је „Српски глас“, са којим је покушао да оствари политички утицај. Логично за једног Цетињанина, барем по пореклу, пре „Српског гласа“ подржао је „Проглас“ Драгана Бјелогрлића, на чијим је трибинама говорио. Овај „српски“, ипак, није заживео, па је од стране ове занимљиве групе „интелектуалаца“ препуштен зубу времена, а проусташки другосрбијанци из „Прогласа“ су Ломпара, након критика тајкунско-терористичких лажовизија Н1 и Нове С, једноставно протерали.

Ако се политичка биографија једног човека мери људима са којима је сарађивао, организацијама којима је припадао и тренуцима у којима је бирао да ћути, онда је биографија Мила Ломпара много сложенија од слике коју годинама гради у јавности. Управо зато питање није ко је Мило Ломпар данас, већ ко је био онда када је било најважније да проговори.

Препоручујемо

Политика

0 0

ВЕЛИКА ЧАСТ ЗА СРБИЈУ: Вучић први српски председник који присуствује војној паради поводом обележавања Дана пада Бастиље

14. 07. 2026. у 07:01

Политика

0 7

МАКРОНОВ ПОЗИВ ЗНАК УВАЖАВАЊА СРБИЈЕ: Председник Вучић у Паризу, на свечаном обележавању француског националног празника - Дана пада Бастиље

14. 07. 2026. у 07:00

Политика

0 21

"ТЕМА ВЕЧЕРАС СУ БИЛЕ НАШЕ РАКЕТЕ КУПЉЕНЕ ИЗ КИНЕ" Вучић јасан: Потенцијајлни агресор би претрпео ударце стотину пута веће него 1999. године

13. 07. 2026. у 23:23

Политика

0 17

"МИСЛЕ ДА ТИМ НЕИСТИНАМА МОГУ НЕКОГА ДА ОХРАБРЕ" Вучић из Париза: То су као приче о Јовањици, "мртвом дечаку" из Ваљева, "звучном топу"...

13. 07. 2026. у 23:18

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације