"Универзитет је ниско пао" Чувени професор Танасковић о суноврату институције: Појавили су се људи којима није место на факултету

Чувени професор и дипломата др Дарко Танасковић, на промоцији књиге „Хоризонти смисла - Разговори са Дарком Танасковићем“, осврнуо се на стање универзитета у Србији, истичући да је универзитет у озбиљној кризи.

Фото: eparhijaosecka.hr

У четвртак, 16. априла 2026. године, у организацији Епархије осечкопољске и барањске, Фондације “Света Петка” и Установе у култури Српски дом у Српском дому у Вуковару, одржана је промоција књиге Милоша Јевтића - “Хоризонти смисла -Разговори са Дарком Танасковићем”.

Професор др Танасковић одговорио је и на питање које му се често постављало, а то је како је могуће да није члан Српске академије науке и уметности.

-Ја сам се двоумио и консултовао са људима до чијег мишљења држим, да ли уопште на такво питање да одговарам. Ако ниси постао члан САНУ, а нешто се критички о томе изражаваш, свако ће рећи „Па, наравно то је зато што није примљен“. Матија Бећковић је једном рекао, и у томе се слажем с њим, да је занимљиво да САНУ највише критикују они који у њу нису примљени. Размишљао сам и одлучио да о томе не говорим. Међутим, господин Јевтић је инсистирао, а и још неки људи, наводећи да мене познају у јавности и да, у извесном слислу, дугујем да нешто овим поводом кажем. Можда ми је најтеже било да одговорим на то питање, јер, с једне стране, нисам хтео да причам испразне приче, а с друге, нисам  желео да преко ове дијалошке књиге уђем у неку врсту сукоба са Академијом, јер сматрам да је то најзначајнија институција српскога народа у свему што је наука, култура и уметност. Ја сам само појединац и никада, као и у односу на државу, не бих себи дозволио да на такав лични начин уђем у конфронтацију с националном институцијом. Баш сам, ето, питао и преосвећеног владику Херувима да ли мисли да сам успео да одговорим часно, а да не изгледа као да се јадам. Већина оних који су читали књигу сматра да сам нашао меру. Мера је, по мени ту најбитнија. Изгубљена мера у стварима једно је од исходишта велике трагедије света.

-То је значило постепени пад квалитета наставе и науке на универзитету. Једино што је било стално и перманентно, практично од мог доласка на Универзитет почетком седамдестеих година, био је наводни процес реформисања високог образовања. Оно до чега је као последица дошло јесте да је на универзитету превладао број запослених за које би се у академској заједници својевремено рекло да нису универзитетски људи. Уз нелагодност коју доноси свако уопштавање, рекао бих да су се у превеликом броју појавили људи којима није место на факултетима. Када имате такву већину, онда су
могуће различите манипулације и аберације, па и да се потпуно замене улоге - да студенти постану професори! Чувена „Болоњска реформа“ се уводила у време када сам ја био амбасадор у Ватикану, а када сам се вратио добио сам да предајем новоуведене предмете, јер нису знали да их предају они који су их увели.... Док сам био у Италији, позвали су ме
са славног Универзитета у Болоњи да држим предавање о неоисламизму. После предавања разговарао сам са колегама са тог универзитета и добио одговор да су два листа папира „Болоњске декларације“, код нас од стране неких представљене као јеванђеље, у бити чиста политика и да све то нема много везе са науком и са универзитетом. Вратим се потом у земљу, а на једном саветовању нам почеше солити памет да се такав модел свуда у свету примењује. Ја се јавим питањем где је то у свету и кажем да, рецимо, у Болоњи није. Одговор, наравно, нисам добио...

Цењени професор је подсетио да се сада води акција да Богословски православни факултет изађе из састава Универзитета у Београду и да се оформи нови универзитет „Свети Сава“, у сарадњи са државом.

-Ја сам, из више разлога, начелно био против тога. Доста сам разговарао с владиком Иринејем, угледним професором. Сада више нисам сигуран да заговорници те идеје нису у праву. Владика Иринеј, рецимо, тврди да се не би десило да шачица активиста на Богословском факултету упропасти целу академску годину, да је овај факултет био изван састава Универзитета у Београду. Универзитет је доиста, укупно узевши, ниско пао, али рачунам да ће наћи снаге да се опорави... Овакво стање није последица нечег изненадног, већ вишедеценијског опадање нивоа, небриге за универзитет, има ту много одговорних. Не мери се све, односно не би требало да се мери местом на Шангајској и сличним листама.

Епископ Херувим: Професор Танасковић је пример часног ерудите

На промоцији књиге обратио се и Епископ осечкопољски о барањски г. Херувим дајући осврт на ово дело и његове битне моменте.

-Професор Танасковић је, са сигурношћу можемо рећи, један од најсвестранијих интелектуалаца нашег времена, прави пример часног и угледног ерудите који је увек спреман да се својим ангажманом, писаном или усменом речју, безрезервно стави на располагање свом народу, својој Цркви и Отаџбини. То је чинио, између осталог, и као наш стални представник при Унеску у Паризу где је бранио виталне интересе нашег народа али и као члан мешовите Комисије која је у Ватикану расправљала питање канонизације кардинала Степинца. То чини и сада, овде, својом посетом нашој заједници, својим присуством и разумевањем нашег положаја и свих изазова са којима се сусрећемо. У књизи „Хоризонти смисла” професор Дарко Танасковић и господин Милош Јевтић, кроз дијалог истражују широк спектар тема које повезују науку, религију, дипломатију и актуелне друштвене процесе- истакао је епископ Херувим.

Он је нагласио да књигу прате аутобиографски прикази из живота и несвакидашњи богате каријере професора Танасковића у којима, одговарајући на питања свом саговорнику, професор говори о најупечативијим ситуацијама, приликама и сусретима у којима је, као препознати ауторитет и признати стручњак, заступао и бранио српску позицију.

-У разговору проф. Танасковића и господина Јевтића, издвајају се као кључне теме: савремена геополитика и дипломатија; однос вере и културе и религије и политике; значај језика и писма; духовност и идентитет народа али и многе друге. Читаоцу ове књиге не може промаћи скромност професора Танасковића која провејава кроз многе исказе и одговоре на питања у којима се констатују или чак похваљују небројене професорове заслуге и доприноси у културном, научном и дипломатском пољу његовог деловања. Тако, са крајњим смирењем академик Танасковић, одговарајући на питање, примећује да није изабран за професора емеритуса на Универзитету у Београду, прихвата ту тужну чињеницу смирено и смело и одбија да даље коментарише разлоге свога неизбора у то почасно и доживотно универзитетско звање, такође одбијајући да коментарише закулисне радње својих колега којима за то има да захвали. Хришћанска врлина скромности провејава из свег лика и дела академика Танасковића: „Благо сиромашнима духом, јер је њихово Царство небеско” (Матеј, 5:3) — поучава нас Свето Јеванђеље. На другом месту у књизи, одговарајући господину Јевтићу на питање како процењује свој допринос јавном животу, проф. Танасковић одлучно одговара: „Човеков јавни допринос треба да процењују други, односно јавност, а не он сам, а и време, као једини непоткупљиви судија” (стр. 144).

Он је истакао и да проф. др Дарко Танасковић, упркос својим научним заслугама које се не би смеле довести у питање, није удостојен чланства у Српској академији наука и уметности (САНУ), те да ову чињеницу прихвата са крајњим хришћанским смирењем иако се она тешко може објаснити и појмити, тим пре што је професор члан Европске академије наука и уметности са седиштем у Салцбургу и што звање академика има и као члан Академије наука и уметности Републике Српске.

-Читаоци ове књиге ће имати прилику да кроз аутобиографски и у неким деловима чак и исповедни тон, макар на тренутак, осете одговорност и тежину крста који је академик Дарко Танасковић, служећи своме роду на различитим меридијанима, носио и, дозволите ми да приметим, достојанствено и успешно и изнео. О перфектном стилу, богатству избора речи и језичком чистунству једног од наших највећих лингвиста не бих се усудио, ја неук, ни речи да кажем. Из врло информативних и подробних одговора професора Танасковића које је одговарајући несебично давао господину Милошу Јевтићу, може се извући мноштво животних умних савета, изразито мислених порука и оплемењујућих поука које ову књигу чине правом ризницом мудрости и искуства. Напослетку, закључио бих своје кратко и скромно излагање преносећи констацију почившег професора Владете Јеротића који је одговарајући господину Милошу Јевтићу на питање ко би у будућности могао да буде ослонац духовних кретања српског народа одговорио- „Има их... Не много. Ипак, на прво место бих издвојио Дарка Танасковића- рекао је епископ Херувим.

Промоцији књиге присуствовали су господин Владимир Марјановић, Генерални конзул Републике Србије у Вуковару, господин Војислав Станимировић, председник Главне скупштине СДСС, господин Срђан Јеремић, дожупан Вуковарско-сријемске жупаније, господин Срђан Колар, заменик градоначелника града Вуковара, господин Владимир Хорват, заменик жупана Осјечко-барањске жупаније, госпођа Даница Станисављевић, управница Фондације Света Петка, госпођа Катарина Павичић, секретарка Фондације и госпођа Сандра Малишић, чланица Фондације.

Препоручујемо

Политика

0 0

Покрет за народ и државу Ниш: Самопроглашени „студенти“ од 50 година праве хаос у лекарској струци

20. 04. 2026. у 22:45

Политика

0 0

Шта Ђокић ради у Бриселу? Ректор са ЕУ званичницима, грађани траже одговоре!

20. 04. 2026. у 21:31

Политика

0 0

"Неко је узео лову" Овако је Лазански говорио о продаји бившег председника за 10 милиона долара

20. 04. 2026. у 21:30

Политика

0 8

Историјска порука председника: Бићемо острво слободе у Европи, неће бити више прогананика ни трактора...

20. 04. 2026. у 21:27

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације