РУШИ СЕ ЛИДЕР, НАОРУЖАВА ОКРУЖЕЊЕ: Александар Вучић мета јер је препрека ратном плану против Србије

СВЕ што се дешава у Србији последњих 14 месеци не може се посматрати као изоловани политички процес. То је део шире безбедносне слике у којој се, паралелно са покушајем слабљења државе изнутра, убрзано мења војни и стратешки баланс у региону – и то на штету Србије.

Foto: Printscreen/Tanjug

Први план био је класичан: насилно рушење легитимне власти на улици. Када се показало да друштво није спремно да уђе у хаос без јасног разлога, план је прилагођен. Уместо једне експлозије – дуготрајно поткопавање. Уместо пуча – институционално исцрпљивање. Уместо брзог удара – стално држање државе у дефанзиви.

То није слабост тактике. То је признање да је Србија и даље превише стабилна да би била срушена одједном.

Али док се Србија држи под сталним унутрашњим притиском, њен безбедносни прстен се затвара. Хрватска не купује борбене авионе зато што јој прети неко из ваздуха, већ зато што жели дугорочну војну надмоћ. Вишенаменски борбени авиони, модернизација морнарице, заједничке војне вежбе са НАТО партнерима – то нису симболички потези, већ јасне поруке.

У исто вриеме, Приштина убрзано трансформише своје безбедносне снаге у фактичку војску. Набавка наоружања, обука кадрова, сарадња са западним инструкторима и политичка подршка кључних западних центара моћи – све то се одвија уз потпуну толеранцију оних који се заклињу у "регионалну стабилност". Та стабилност, очигледно, не подразумева Србију као равноправан фактор.

Сарајево, тачније бошњачки политички врх, све отвореније гради безбедносне везе са Загребом и Приштином, уз константно међународно туторство.

Говор о "одбрамбеним капацитетима" у региону постаје нормализован, док се сваки покушај Србије да јача сопствену војску проглашава претњом.

У таквом амбијенту, свако слабљење Београда изнутра добија двоструку тежину. Јер држава која је политички растројена не може да реагује брзо. Држава која је стално у дефанзиви нема стратешку иницијативу. Држава која се бави сама собом постаје идеална мета у тренутку када се глобални фокус помери на веће ратне тачке.

Свет данас не улази у еру мира. Улази у еру фрагментисаних сукоба, проxy-ратова и регионалних обрачуна под плаштом великих сила. У таквом свету, Балкану је додељена улога простора "контролисаних тензија". А у тој игри, Србија је проблем јер није сломљена, јер није послушна и јер има капацитет да каже "не".

Зато се не руши само политика Александра Вучића – руши се вертикала одлучивања. Руши се командни ланац. Руши се идеја да Србија мора имати јединствен безбедносни и државни одговор.

Вучић је у тој једначини мета не зато што је савршен, већ зато што је централна тачка система. Док год постоји политички лидер који има контролу над војском, полицијом, обавештајним сектором и економским токовима, Србија није лака за притисак. Није лака за уцене. Није лака за сценарије "готовог чина".

Зато се константно производи атмосфера кризе. Зато се протести политички хране и одржавају без јасног краја. Зато се свака одлука државе приказује као репресија. Циљ није демократија. Циљ је слабост.

Безбедносна логика је неумољива: када се регион наоружава, а једна држава дестабилизује изнутра, то није случајност. То је припрема терена. И зато Србија нема луксуз политичког самоубиства.

У времену када се карте поново деле силом, држава која нема стабилно руководство постаје плен. А Србија је већ једном платила цену слабости. Они који данас инсистирају на слабљењу државног ауторитета, свесно или несвесно, раде у корист оних који Србију не виде као фактор, већ као простор.

Александар Вучић у овом тренутку јесте безбедносни симбол Србије. Не као личност, већ као носилац континуитета и контроле. Док он стоји, стоји и систем. Док систем стоји, Србија има време. А време је данас најскупља стратешка валута.

Зато се Вучић руши. Јер рушење њега значи отварање пукотине у држави. А пукотине су у геополитици увек позивница.

Србија данас не бира између власти и опозиције. Бира између стабилности и ризика. Између државе која држи конце у својим рукама и државе која постаје објекат туђих планова.

У таквом избору, неутралност не постоји. А слабост се не опрашта.

(Борба.ме)

Препоручујемо

Политика

0 1

ХАГ ЋЕ АКО ЗАТРЕБА ДА ФИНАНСИРА И МОЋНИ СОРОШ: После повлачења САД из међународних институција свет забринут за међународно право

11. 01. 2026. у 07:00

Политика

0 9

РАТ БЛОКАДЕРА СЕ НАСТАВЉА: Баш сте се осрамотили

10. 01. 2026. у 23:00

Политика

0 3

"НЕКА ИМ ТО УЗМЕ, ПА ДА ДА ВИДЕ КАКО ЈЕ ТО" Шешељ открио шта следи

10. 01. 2026. у 22:30

Политика

0 21

Блокадери одушевљени Вучићевим радом!

10. 01. 2026. у 21:12

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације