ОВО ЈЕ ИСТИНА: Шест стубова диктатуре Александра Вучића!

РЕЧ диктатор у политичком речнику значи страх, забране и репресију. Када се том речју олако означава Александар Вучић, она, на жалост његових противника, губи своје право значење. Јер оно што је Србија доживела у протеклој деценији под његовим вођством не подсећа на диктатуру репресије – већ на диктатуру развоја.

Foto: Profimedia

То је диктатор који мери власт бројкама, километрима и резултатима. Његова „диктатура“ има шест јасних стубова.

Стуб 1: Диктатор плата и пензија

Од земље у којој је, за време Ђиласа, Тадића и других који су земљу водили у понор, највиши ниво просечне плате био тек 330 евра, Србија ће под Вучићевим вођством до краја године доћи до преко 1.000 евра.

Пензије су порасле са 204 евра из тих лоших година на 485 евра, колико ће просечна пензија бити од 1. децембра.

То није само номинални раст, већ показатељ да фискална дисциплина и привредна политика имају конкретне резултате.

У 2012. години БДП по становнику био је 4.870 евра, а 2027. ће бити готово 16.000 евра.

Ниво незапослености тада је био 25,9 одсто, а данас износи 8,5 одсто.
У 2012. је запослених било 1.865.000, а данас 2.370.103 формално запослена – што је преко 500 хиљада више него у прошлости.

У периоду од 2014. године до данас отворено је или је у реализацији око 590 пројеката (укључујући фабрике, погоне и производне линије, дистрибутивне и логистичке центре, малопродајне објекте, хотеле, ИКТ и shared services центре и слично).

Планирано улагање по основу њих износи око 11,3 милијарде евра уз отварање око 118.000 нових радних места.

Стуб 2: Диктатор путева и пруга

За деценију власти изграђено је више од 600 (609) километара аутопутева – што је више него Тито и сви после њега заједно за 70 година (596 км).
Убрзани развој железнице донео је 216 километара нових пруга, уз реконструкцију више од 840 километара старих траса.
Последњи километар пруге, пре Александра Вучића, изграђен је 1976. године.
Симбол свега је брза пруга Београд–Нови Сад–Суботица, којом се 183 км прелази за нешто више од једног сата – пројекат који је Србију увео у европске инфраструктурне стандарде.

Стуб 3: Диктатор који не хапси противнике

За разлику од класичних диктатура, Вучићев режим није обележен затварањем опозиције. Напротив – нелегални и противзаконити протести се одржавају готово свакодневно. Минимално или готово никада у оквиру закона, али стално изван њега. Опозицији је остављен простор да се покаже пред грађанима у правом светлу, а новинари и медији слободно критикују власт.

Стуб 4: Диктатор који хапси мафију

Уместо политичких неистомишљеника, Вучићева власт хапси вође криминалних кланова. Ухапшени су Беливук, Миљковић и читава мрежа њихових сарадника. Мафијашки систем, који је годинама уназад био паралелна власт, доживео је највећи ударац управо у овој „диктатури“.

Стуб 5: Диктатор стабилности

Деведесете и ране двехиљадите памтимо по крвавим неразјашњеним обрачунима на улицама Београда и других градова. Данас такве слике готово не постоје, нема нерасветљених и неразјашњених мафијашких убистава.

Стуб 6: Диктатор отворених врата

Вучић није изолован вођа. Напротив. Његова политика омогућила је Србији отворена врата у Москви, Вашингтону, Паризу, Бриселу, Пекингу и Абу Дабију. Он је једини лидер на Балкану који је успео да балансира између светских центара моћи и да одржи сарадњу на свим странама, јачајући међународну позицију своје земље.

Шест стубова Вучићеве „диктатуре“ јасно се види: вишеструко веће плате и пензије, стотине километара нових путева и пруга, опозиција која протестује на незаконитим скуповима без забране, мафија која завршава иза решетака, стабилност у друштву и отворена врата најважнијих светских метропола.

Ако је то диктатура – онда је то диктатура која диктира раст и стабилност.

Зато је питање једноставно: да ли Србија данас први пут има диктатора који диктира – развој?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације