Коме сметају српске заставе и Српска православна црква у Новом Саду и зашто?

Нови Сад, Српска Атина, постао је слободан краљевски град 1748. године радом Срба. Они су након добијања овог статуса тежили да сви народи који су у њему живели, без обзира што нису Срби, буду слободни грађани. Цркве и богомоље његових житеља су чуване, а Српска православна црква је пазила на равнотежу у односима, не тражећи за себе већа права од оних која су имале друге заједнице. Српски дух Новог Сада нису могле да угасе ни окупације, а ни комунисти.

Foto: nsuzivo.rs

Ипак, крајем 20. века, када се у ваздуху осећао мирис барута, а распад Југославије, вољом сус(ј)еда, био неминовност, Нови Сад је постао једно од места у којем се развијала антисрпска хистерија деце комунизма. Према њиховом виђењу, Нови Сад и Војводина су антипод Србије, место где негација српства мора да зада коначни ударац идеји обнове идентитета највећег и најснажнијег народа овог дела Европе.

Старе новосадске породице, нпр. Вучевићи и Мићини, нису разумели зашто људи са српским именом и презименом покушавају да расрбе Нови Сад и Војводину. Они су се сећали Светозара Милетића, који је робијао у аустро-угарским казаматима јер није пристајао да се не изговара име његовог, српског, народа. Сећали су се и 1848. године и револуције која је практично одредила будућност Српског војводства. Сећали су се и славне српске војске која је 1918. године ослободила Срем, Банат, Бачку и Барању, који су својевољно постали део Краљевине Србије.

Ови други, пак, сећали су се како је „било лепо“ у тамници народа, како је називана Аустро-угарска, иако владавину те монструм државе у Новом Саду никада нису окусили. Они су у многим случајевима у Нови Сад и Војводину дошли 1945. године са јединицама које су на глави и у срцу носиле звезде петокраке.

Међу њима српство је било тек канцер који је требало одстранити. О томе најбоље сведоче речи идеолога антисрпског и проусташког покрета у Новом Саду, Динка Грухоњића, који се на скупу у Дубровнику острвио на Цркву, таргетирајући је као главног противника дубоке државе.

Он је отворено говорио о рушењу и сквотирању цркава, а његова послушница Ана Лалић Хегедиш, је на истом скупу говорила да неко покушава да „досрби Војводину“ подизањем храмова Српске православне цркве.

Она сама, будући пореклом из Ваљева, за рачун дубоке државе и за сопствене рачуне у банкама, покушава да објасни Вучевићима и Мићинима да су превише Срби, а самим тим нису ни људи.

Грухоњић, иако рођен 1970. године, побегао је из родне Бањалуке 1991. године у Нови Сад, не желећи да је брани од усташа и исламиста, за разлику од 25.000 српских младића његових година који су животе уградили у темеље Републике Српске.

Нешто пре Грухоњићевог кукавичког бега, 1989. године, председник Слободан Милошевић и просрпска политика српске државе успели су да у антибирократској „јогурт“ револуцији угасе антисрпски покрет у Новом Саду. Међутим, са доласком жуте куге на власт у Београду, и Нови Сад је изнова постао омиљени терен непријатеља српства за раслојавање и поделу српског народа.

Уместо Живана Берисављевића, иконе војвођанерског сепаратизма, на сцену су ступили Ненад Чанак, Бојан Костреш, Бојан Пајтић, Александар Оџић, Динко Грухоњић, Ана Лалић Хегедиш, а у скорије време Миран Погачар, Брајан Брковић и многи други.

Свима њима заједничко је српско име и презиме (и Динко Шакић – узор Грухоњића, био је пореклом Србин, због чега је и био најкрвавији усташки кољач), због чега и јесу најбољи радници дубоке државе на задатку раслојавања српства.

Миран Погачар - Жртва „стокхолмског синдрома“, заувек заљубљен у сопствене прогонитеље и мучитеље

Новосадско насеље Лиман је у непосредној близини купалишта Штранд, које својом лепотом прекрива ужасе који су се на њему десили 1942. године. Мађарски фашисти, под командом Јожефа Грашија и Жолта Зергоњија су од 21. до 23. јануара убили више од 1.250 Срба и Јевереја и бацили их под лед на Дунаву, покушавајући да сакрију злочин.

На тој јавној плажи, на којој многи Новосађани траже спас од летњих жега, откривена је спомен плоча која указује на ужасе рата и погрешне злочиначке идеологије фашизма која је у смрт одвела људе, само јер су били Срби и Јевреји.

Српска православна црква, као стожерна организација српског народа, одлучила је да у близини тог места подигне храм, који ће заувек бити место окупљања и молитве, и који ће бити живо сведочанство непоколебљивог духа Новог Сада.

Тој идеји успротивио се Миран Погачар, жртва усташке злочиначке операције „Олуја“. Рођен у напаћеном српском Дрвару, Погачар је са породицом из тог места избегао у августу 1995. године, под налетом усташких фаланги, идеолошке сабраће мађарских фашиста који су бацали Србе под лед на Дунаву 1942. године.

Нека чудна психолошка драма одиграла се у мозгу Мирана Погачара, који је постао жртва „стокхолмског синдрома“, заувек заљубљен у сопствене прогонитеље и мучитеље. Та љубав ка непријатељу и мржња ка свему српском, најбоље се види кроз његов однос према српског тробојци, коју су протеклог викенда бесомучно покушавали да униште, пониште и избришу.

Наиме, будући да су се становници Лимана успротивили подизању храма, чинећи услугу српским непријатељима, српске патриоте из Новог Сада су одлучили да цео Лиман офарбају у боје српске заставе. Тим потезом послали су поруку у историју, онима који су бацали Србе под лед, да нас нису уништили и да српски дух и српски народ још увек живе.

Надреалне сцене у којима српска тробојка за Погачара и његове следбенике постаје црвена марама на кориди, коју као бикови са непатвореном мржњом морају својим роговима да сруше, довеле су и до физичког сукоба Срба и Срба. На малим екранима, а можда и уживо, све то су пратили српски непријатељи и наслађивали се, желећи очајнички да на Лиману падне и мртва српска глава.

Брајан Брковић – усташки унук деде усташе, којем је Загреб уточиште, а Нови Сад игралиште на леду

Осим ових српских залуталих глава, Грухоњића, Лалић и Погачара, на уништавању српске тробојке на Лиману радила је и једна „дукљанска“ глава, Брајан Брковић, унук злогласног Јеврема Брковића. Још једна жртва „стокхолмског синдрома“, Брајан Брковић је наставио дело свог деде Јевреме на расрбљавању и потчињавању непријатељу.

Поменути деда Брајана Брковића - Јеврем, био је књижевник, и да је остао само књижевник вероватно никада не би имао шири значај и вредност од просечног књижевника који добротом неког аутора уђе у читанку са неком својом песмом или приповетком.

Ипак, Јеврем Брковић је био много више од књижевника, с обзиром да је он тај који је утро пут повратку усташке идеје "Црвене Хрватске" у Црну Гору, отворено се ставивши, у време етничког чишћења Срба из бивше СР Хрватске 1991-1995. године, на страну неоусташке државе Фрање Туђмана.

У овом послу он није зачетник нове идеје. С обзиром да су његови идеолошки очеви, Савић Марковић Штедимлија и Секула Дрљевић за време Другог светског рата тражећи заштиту под усташким плаштом у Загребу, промовисали идеју о хрватском пореклу и римокатоличкој вероисповести Црногораца.

Чак и ова двојица идеолога усташке Независне Црне Горе из Другог светског рата, нису родоначелници идеје, с обзиром на то да је она изворно настала од Иве Пилара, блиског сарадника оснивача Хрватске странке права, "оца домовине" Анта Старчевића и Јосипа Франка.

Пиларова идеја је претпостављала да Црна Гора заправо не постоји као засебан ентитет нити као део српског етничког простора, јер се заправо ради о "Црвеној Хрватској", која је хрватска, али и католичка, и која са Србима нема ништа заједничко.

Управо идеја Ива Пилара, да је Црна Гора до 11. века била "чисто хрватска Дукља", пише Александар Раковић у свом раду "Српска историографија и црногорска квазинаука", где стоји крај тврдње истог тог Пилара да је у 11. веку са истока "придошао српски елемент", који је наравно изменио карактер те и такве Црне Горе.

Ове идеје Ива Пилара преко Марковића Штедимлије и Дрљевића стигле су и до Јеврема Брковића, који је, пише Раковић, 1987. године у београдској "Дуги" покренуо питање "црногорске православне цркве".

По избијању рата на простору СФРЈ, Брковић је своје уточиште пронашао у Загребу, наводно бежећи од антибирократа, Срба, који су наводно желели да га убију.

Међутим, он ће тамо, баш како је почео у Дуги 1987. године, да настави да говори о "црногорској православној цркви", али и о језику, идентитету, историји, Штедимлији, Дрљевићу и Црногорцима који нису Срби, већ Хрвати и католици.

"Забележено је како је Јеврем Брковић 20. јуна 1991. у листу Имотска Крајина хвалио Штедимлију и Дрљевића. Указао је на њихову 'заслугу' око покретања питања "Црногорске православне цркве" током Другог светског рата, истакавши да: 'Постоје древне везе између Дукље и Хрватске, а католичанство се у Црној Гори одржало до назад два века'. У јунском интервјуу за хрватски „Азур“ Брковић је 1991. још изјавио: „У коренима је Дукљана врло утемељена хрватска компонента“ и „ја верујем да се хрватско име на овим просторима никад неће изгубити", записао је Раковић.

Брковић је такође у интервјуу загребачком Гласу Концила 26. априла 1992. још рекао: "Ми смо првобитно били католици. То је познато. Онда нас је Сава Немањић, тај геноцидни Сава Немањић једноставно поправославио.“ Затим, "Црна Гора се мора вратити својим коренима, својој православној Цркви с елементима католичанства".

На крају Јеврем Брковић закључује: "Ја сутра на том дивном нашем Јадранском мору, поморју и узморју, видим једну будућу медитеранску, јадранску унију коју ће чинити Албанија, Црна Гора и Хрватска".

Мржња према српским симболима по рецепту окупатора

Опчињеност Јеврема Брковића уништењем Српске православне цркве преко унука Брајана заразила је и читав антисрпски покрет у Новом Саду и на Лиману. Покушај да се забрани градња храма СПЦ иде руку под руку са уништавањем српских застава, јер су за њих српска застава, СПЦ, и на крају српски народ, једини непријатељ.

То уништавање најсветијег симбола српског народа, који су српски пукови у Првом светском рату бранили крвљу и животом, рађено је по рецепту окупатора који су покушавали да униште српски Нови Сад, али и Србију и српски народ деценијама и вековима.

Под окупацијом Османске империје српска тробојка, која се родила у Првом српском устанку 1804., била је строго забрањена свуда изван устаничких зона. Турци су је видели као знак побуне, па су за истицање хапшени и убијани Срби, које су набијали на колац. То је иста она политика потискивања симбола коју данас видимо на Лиману, где се одвија обрнути процес, па у „устаничким“ зонама српска застава бива предмет „окупације“, како сматрају Грухоњић и Хегедиш Лалић.

Под Аустро-Угарском, у 19. и почетком 20. века, на простору Српског војводства српска тробојка је била светиња, посебно након револуције 1848-1849. године. Због храбрости, велике воље и спремности на жртву устаника основано је Војводство Србија и Тамишки Банат, које је са поносом понело ту тробојку.

Од деведесетих до данас српској застави нема места нигде

У ратовима 1990-их, у Хрватској од 1991. до 1995., српска застава је била забрањена у подручјима под хрватском контролом, а уништавана током етничког чишћења, посебно након „Олује“ коју је преживео Погачар, кад су симболи брисани из Крајине.

После Дејтона, Уставни суд БиХ је више пута забрањивао српске симболе. Републици Српској је наметнут „амблем“ уместо двоглавог орла, како би се раскинула веза Срба и матице Србије. Није то нова идеја, њу је спроводио Бењамин Калај и иста она аустро-угарска политика која је српску заставу забрањивала и у Новом Саду.

У политичком Сарајеву, центру аустро-угарске и усташке политике новог доба је неуставном 2025. године проглашена и одлука о истицању српске заставе, грба и интонирања химне у институцијама Републике Српске.

Застава је била симбол отпора, и зауставила је процес "мађаризације" и "германизације" Срба. Након гашења Војводства Србија 1860. године истицање тробојке се сматрало издајом, а замењивали су је царским бечким и пештанским амблемима. Због заставе коју данас уништавају Грухоњић, Лалић, Погачар и Брковић некада су Срби вешани по новосадским трговима.

У Другом светском рату, у окупационим зонама, а посебно под усташама у НДХ од 1941. до 1945., српска тробојка је била експлицитно забрањена, а само поседовање је доводило до затвора или смрти у логорима попут Јасеновца. Српску тробојку су забранили и мађарски фашисти у Бачкој, квинслишки нацистички режим у Банату такође.

На распетом Косову и Метохији, после 1999. и НАТО агресије, српска застава је забрањена у јавним просторима под УНМИК-ом и касније шиптарским властима, које је виде као "двојни суверенитет". У српским енклавама, посебно јужно од Ибра, истицање српске заставе доводи до напада Шиптара у којима су Срби и убијани.

Судска одлука приштинских институција (не)правде је поништила одлуку српске општине Грачаница о истицању српске заставе за Видовдан. Друге енклаве не смеју ни да помисле на истицање српске заставе. Скидање и бацање на под српске заставе на северу Косова и Метохије од стране Шиптара, уз заузимање српских институција, пребијање српских младића због заставе и српских симбола, показује однос окупатора према свему што је српско.

Не треба заборавити ни то да Шиптари у својим нападима на српске заставе имају и „Србе“ који им помажу, попут Ненада Рашића. Исти принцип слугерањства, само дубокој држави, дешава се у Новом Саду, где настављачи политике Аустро-угарске и усташа уништавајући српску заставу, покушавају да изазову крвави сукоб, знајући колика је светиња национална тробојка за српки народ.

(24седам)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације