ХИБРИДНИ РАТ ПРОТИВ СРБИЈЕ: Обојена револуција је геополитичка агресија против наше земље и слабљење српског фактора пред тешка времена

Који су механизми хибридног рата против Србије? Без иједног метка — кроз медије, институције, дипломатију и субверзивне акције — води се свеобухватна дестабилизација. Откривамо улогу страних служби, унутрашњих актера и регионалних притисака у слабљењу државе, кроз блокаде, пропаганду и сепаратистичке покрете, уз јасне геополитичке паралеле.

Фото: Принтскрин

Србија се налази усред најопаснијег периода од окончања НАТО агресије 1999. године. Иако на први поглед нема тенкова на границама, против наше државе се води хибридни рат, у којем се користе сви расположиви облици притисака — од економског и безбедносног, преко информационог и психолошког, до институционалног и дипломатског. Главни циљ: сломити српски отпор, ослабити државу и онемогућити било какву одбрану српског интереса у временима великих геополитичких потреса који долазе.

<див ид="ОЦМ_Сидебар1_Мобиле" дата-оцм-ад'="" стyле="маргин: 0пx; боx-сизинг: бордер-боx; леттер-спацинг: нормал; бацкгроунд-цолор: ргб(255, 255, 255);">

Као и почетком 90-их година прошлог века, Србија је приморана да се истовремено бори на чак седам фронтова, покушавајући да сачува своју независност у сваком смислу. Она, као матица, има и обавезу да се брине о српском народу ван њених граница, што задатак очувања независности чини још сложенијим.

У таквим условима хибридни рат поприма облике свеопште агресије на постојање српског народа и Србије, која је гарант опстанка српског имена на Балкану.

Као и тих несрећних 90-их година, удари на Србију стижу са истих адреса, преко идентичних проксија, уз подршку снага изнутра које, према Христовим речима “мисле да Богу службу приносе”, ако своју државу униште.

Хрватска обавештајна служба: Тиха умешаност у рушење Србије

Хрватска обавештајна служба (СОА) је дубоко инволвирана у дестабилизацију Србије. Није случајно што су поједини осумњичени за терористичке активности побегли управо у Хрватску, где нису ухапшени, већ су добили сигуран боравак.

У обојену револуцију у Србији хрватска СОА је, сасвим извесно, умешана од првог дана. Приручник “Блокадна кухарица”, настао на Загребачком универзитету био је “Свето писмо” за организацију пленума на српским факултетима који су устројили противправне блокаде установа.

Не треба заборавити ни хрватске студенте који су “колегама” у Србији пружали свесрдну подршку и личним присуством на протестима и блокадама. Уз њих су у Београду боравили и украјински држављани, који су снимали и сликали безбедносно интересантне локације за потребе СОА-е.

Сами студенти блокадери из Клуба студената технике (КСТ) из Београда, признали су да су им “колеге” из Загреба биле у посети, као и да се то дешава редовно, тј. сваке године. Београдски КСТ је, наиме, и настао из крила Клуба студената електротехнике (КСЕТ) из Загреба.

Осим те везе, у подршци обојеној револуцији у Србији истакла се и хрватска екстремна, проусташки настројена, десница, оличена у европосланику Стивену Николи Бартулици. Он је, као представник хрватске дијаспоре, наклоњене “вредностима” усташког покрета и НДХ, члан екстремно десничарског Домовинског покрета, који је и део владе у Хрватској са ХЏ-ом покојног Фрање Туђмана.

На позив Хрватског посланика у Европском парламенту Стевана Николе Бартулице да Србија “призна кривицу за све што је учињено Хрватима 90-их”, “студенти” су у европском парламенту радосно махали и поздрављали посланике и камере.

Ни други хрватски политичари нису испустили прилику да нанесу штету Србији током обојене револуције, а СОА је нападе вршила и преко културе.

Рецимо, хрватски портал Дневник.хр се детаљно бавио списком познатих личности из Хрватске које су подржале обојену револуцију у нашој земљи. Међу бројним именима истичу се певачице Северина Вучковић, Јосипа Лисац, Јелена Розга и Нина Бадрић. У том друштву, рекли би неки, фали само Марко Перковић Томпсон, који се није јавно огласио, али је добро познато шта мисли о Србима након стихова “у Чапљини клаоница била, много Срба Неретва носила”.

Подршку обојеној револуцији у Србији дала је и хрватска глумачка сцена, као и академска, а не заостају ни грађани, који на друштвеним мрежама сеире јер желе да виде Србију на коленима.

С друге стране у, како они воле да кажу, “тисућљетној повијести” хрватске државе, која заправо почиње 1991. године, није забележен ниједан већи протест. Сасвим је јасно да у савременој независној држави Хрватској не цветају руже, с обзиром да им је приморје распродато странцима а готово четвртина становништва отишла из земље, али ништа од тога није натерало Хрвате и њихове јавне личности на неки бунт на улици. Али зато њихови медији редовно прате и у реалном времену преносе блоцкаде у Србији!

Хрватска заправо делује као логистичка база за субверзивне елементе који уносе немир у Србију и прете да поново распале пламен на Балкану — али овај пут хибридним, перфидним методама.

Како то ради Словенија?

Уз њу, део истог фронта је и Словенија, једнако као 90-их. Овога пута та веза је ојачана заједничким чланством у ЕУ и НАТО, као и представницима Љубљане и Загреба у тим организацијама. Тако је Марта Кос, европски комесар за проширење, одмах и без поговора дала подршку обојеној револуцији.

Ослонац је пронашла у Тонину Пицули, члану Европарламента и известиоцу за Србију, човеку који је директно у униформи и с пушком у руци учествовао у погрому над 250.000 Срба из Книнске Крајине у августу 1995. године.

Сепаратизам у Војводини

Хрватска обавештајна служба је свој рад само проширила на територију централне Србије, а простор на којем је најјача је северна српска покрајина Војводина због присуства одређеног броја Хрвата и интереса Хрватске у Бачкој и Срему, пре свега.

СОА се у српски јавни простор на северу земље инфилтира кроз локалне актере који промовишу сепаратизам и анти-српске наративе, користећи Војводину као мост ка ширим балканским интересима Хрватске.

Кључни играчи СОА на терену укључују Динка Грухоњића, контроверзног “новинара” и активисту из Новог Сада, који са својим "новинарима" и екстремистима чини медијску окосницу новог војвођанског сепаратизма и “војвођанске” нације.

Грухоњић то ни не крије, штавише, он јавно говори о томе да је “Војводина српски плен” и да мора да буде ослобођена. За њега је “слобода” рад његове штићенице Миле Пајић, која је за 15. март ове године планирала терористички напад у Београду.

Она, тј. они, у овоме нису били усамљени. Њима су помагали екстремисти из анационалног и лево-либералног Покрета слободних грађана. Сви су оптужени за покушај рушења уставног поретка, и волшебно под притиском исте групе на правосуђе, које је у рукама судија и тужилаца плаћених и обучених од стране УСАИД-а, пребачени у кућни притвор или пуштени да се бране са слободе, иако постоји могућност да дело понове?!

Они који су успели да побегну уточиште су нашли (а где би друго!?) у Загребу где, иначе, бесплатно студира Грухоњићев син који такође позива на блоцкаде факултета – али само у Србији.

Осим релативно нових политичких структура, оличених у ПСГ-у, ту су и старе “либерашке” структуре Лиге социјалдемократа Војводине Ненада Чанка. Он се и 90-их залагао за “Војводину републику”, а у јеку ратног сукоба у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему, директно је забијао ексер у напоре српског народа да се на том подручју одбрани од усташког терора.

Нимало случајно, у први план након неуспелог рушења уставног поретка земље у припремама за 15. март, у први план је искочила његова бивша супруга Марија Васић, која је волшебно, иако предавач у средњој школи, напрасно постала “професорка” као да се ради о изврсном члану академске заједнице.

Заједно са њом ту је искочио и Чанков син, Милан Чанак, који наставља очеву линију сепаратизма, заговарајући "Војводину републику" и приказујући је као жртву београдске централизације.

Ова динамика војвођанског сепаратизма дубоко је повезана са 1990-им годинама и антибирократском револуцијом (познатом и као "Јогурт револуција" 1988.), када је Београд, под вођством председника Слободана Милошевића, успешно сломио "провојвођанске снаге" – отуђене комунистичке бирократије које су заговарале широку аутономију, па и независност, Војводине.

Та револуција је довела до смене око стотина функционера, укидања аутономије и централизације власти, чиме је Војводина током ратних 1990-их постала мирна, стабилна и интегрално српска покрајина, без сепаратистичких претњи.

СОА данас користи те историјске трауме да регрутује актере попут Грухоњића и Чанка, покушавајући да оживи старе поделе и ослаби српску кохезију у Војводини.

Рашка област: Платформа за исламски екстремизам и сепаратизам

Једино “буре барута” на простору централне Србије које није експлодирало 90-их и овога пута озбиљно прети да запали пламен сукоба.

Оно што је држава Србија држала под чврстом контролом деценијама, сада је утицајем радикализованих исламистичких елемената, доведених и плаћених споља, под плаштом “заштите људских права”, дигнуто на ноге у фронту хибридног рата против Србије.

Тиха радикализација муслиманског становништва у Рашкој области, посебно у Новом Пазару, спроводи се преко три деценије. Добру основу је пронашла у чињеници да поједине вође, уз подршку страних НВО, отворено говоре о “аутономији Санџака” и покушавају да се изборе за паралелне структуре, независне од Београда.

Управо ти радикализовани елементи, на правно утемељен потез државе и институција да сами себе одблокирају, одговарају псовањем српске мајке полицији. Они Србима, српским полицајцима псују и Господа Исуса Христа, иако је и у исламу поштован као пророк, што ниједан истински муслиман верник себи не би дозволио.

На тај начин показују да нису радикализовани у духовном смислу, који подразумева строгоћу према себи самоме, према свом духовном бићу и смирењу, већ управо на фронту борбе против Срба само зато што су Срби, и Србије као државе.

На исти начин су комунистички апаратчици 90-их преко ноћи постајали чланови и функционери Странке демократске акције (СДА) Сулејмана Угљанина. Они су тада, скинувши звезду петокраку са капе, говорили о “угрожености Муслимана у Санџаку”, поставши преко ноћи већи муслимани од самих хоџа, имама и хафиза.

Колико је Рашка област важна као фронт борбе против Србије у хибридном рату показује и чињеница да је са првог протеста у Новом Пазару послата порука да нема “братске слоге Срба и Бошњака”, те да њу управо успостављају “студенти”.

Слављена је тада фотографија на којој стоје млади људи огрнути државним заставама Србије и непостојећег “Санџака”, као пример “братске слоге”.

Та порука, попут псовања Исуса Христа од стране једног муслимана, такође је потпуно бесмислена и за то постоји доказ.

Држава Србија се, наиме, у последњих 30, а посебно у претходних 13 година, према Новом Пазару, Рашкој области и Бошњацима односила као према равноправним грађанима, који су често били и позитивно дискриминисани.

Улагања у инфраструктуру, институције, културу, образовање, управо у Новом Пазару, веће је него што су у тај крај уложиле све претходне државне структуре и власти. У међуљудске односе у бошњачкој заједници Београд се није мешао, остављајући самим Бошњацима да бирају своје политичке представнике. Онај кога би они изабрали редовно је био део извршне власти у Србији, па би то биле и супротстављене фракције истовремено.

Биле су ту и Угљанинова СДА паралелно са СДПС Расима Љајића, а ту је оптирала и Странка правде и помирења, чији је вођа Усаме, као и његов саборац Един Ђерлек, постао министар у Влади Србије.

Бошњацима у Рашкој области је дозвољено да свој живот уређују како желе, а од њих је само тражено да зауздају радикализацију становништва и да њихов однос према бројној српској заједници у том делу Србије буде барем фер, ако не може више од тога.

Међутим, оно што се дешава на фронту у Рашкој области већ је виђен сценарио — Косово 2.0, са другачијим актерима али истим сценаристима.

Албански удар кроз српске институције

Како се на Косову и Метохији дешава тихи погром над Србима, а на то остају неми спонзори тзв. Косова из међународне заједнице, тако српску крв осећају елементи унутар српских институција који су једва дочекали тренутак за остварење својих планова.

Жеља албанских иредентиста да тзв. Прешевску долину, која такође не постоји као факт, ни као стварност, припоје тзв. Косову није новост. Из разлога обуздавања оружане побуне са тим циљем избили су сукоби на југу централне Србије 2001. године између државе Србије и терористичке “Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе” (ОВПБМ).

Оно што нису успели оружјем, Албанци из Прешева, Бујановца и Медвеђе сада покушавају резолуцијама. Њихов политички представник Шаип Камбери је у ту сврху у скупштинску процедуру уврстио “Резолуцију о положају Албанаца у Прешевској долини”.

Да та “долина” не би остала део “Косова”, тј. Велике Албаније, само на заставама са ликом Исе Бољетинија и Исмаила Ћемалија, Камбери заједно са посланицима СДА-Санџака Ахмедином Шкријељом и Минелом Календер предлаже да се то питање уврсти у дијалог Београда и Приштине.

Ни то није нови предлог, штавише, неколико пута претходних година Камбери и његови савезници су истицали исти захтев. Србија је остала чврста у ставу да се дијалог са Приштином води ради олакшавања живота Срба и Албанаца на Косову и Метохији, те да је питање статуса КиМ, али и Прешева, Бујановца и Медвеђе, решено у српском Уставу, где јасно стоји да су те територије неодвојиви део Србије.

Улога Шаипа Камберија и свих албанских представника у српском парламенту раније, није парламентарна већ разорна, јер изнутра делују као продужена рука Приштине. Ово је опаснији облик напада — уставно-правно урушавање државе изнутра, што је кључни механизам сваке обојене револуције.

Куртијева репресија над Србима: Косово и Метохија као полигон за насиље

Већ поменути план погрома над Србима на Косову и Метохији, након што су неутралисане све српске институције јужно од Ибра, прешао је ту свету српску реку и преселио се у Северну Митровицу, Звечан, Лепосавић и Зубин Поток.

Тако, док Брисел и Вашингтон окрећу главу, параполиција тзв. премијера Аљбина Куртија врши оружане упаде у српске општине на Косову и Метохији, спроводи репресију, хапси Србе, затвара српске институције и присилно намеће симболе тзв. Републике Косово.

Све то се одвија уз прећутну подршку „међународне заједнице“, која тиме шаље јасну поруку: Србија треба да се повуче, капитулира и нестане са КиМ.

Свакодневне лажне оптужнице за непостојеће ратне злочине, суђења и вишегодишње пресуде, служе да застраше преостале Србе, док им главе породица леже у приштинским казаматима. “Туристичке” посете РОСУ параполиције и других снага (не)безбедности северу КиМ постале су свакодневница.

У тој ситуацији дешавају се гнусни и огавни напади на српску децу, матуранте, којима је једини грех то што су Срби. Дављење једног од њих од стране албанског “полицајца” ништа је наспрам “инцидента” у којем је један други Албанац, у цивилу, покушао пре две године на Бадњак да убије двојицу српских дечака, Стефана Стојановића (11) и Милоша Стојановића (21).

Њихов грех је био то што су Срби и што поштују традицију и завет предака да док год дишу секу бадње дрво и с радошћу дочекују Рођење Христово.

Таквих напада, нажалост, има на десетине и стотине. Канцеларија за КиМ и Канцеларија за јавну и културну дипломатију су их пописале. Међутим, сви су остали некажњени, а реакција КФОР-а и “међународне заједнице” се своди на “осуде” и “строге осуде”, док у позадини Курти спроводи етничко чишћење.

Чињеница је, а то јако добро знају српски непријатељи који спроводе хибридни рат, да Србија не може да напусти свој народ на Косову и Метохији. Не може да преда ни хиљадугодишње споменике културе на милост и немилост прекрајачима историје и рушитељима. Они ће да их претворе у јавне тоалете, али не зато што то кажу Срби, већ зато што се то дешавало у бившој Југославији и као што се и даље дешава са црквом Самодрежом у којој се причестила српска војска Светог кнеза Лазара пред Косовски бој.

Све то знају српски непријатељи, а зна и пета колона у Србији која спроводи обојену револуцију. Међутим, за осам месеци, колико се води хибридни рат против наше земље, баш нико из те пете колоне није подигао ни глас, нити је рекао реч о положају најобесправљеније заједнице у Европи у 21. веку.

Офанзива Сарајева против Републике Српске

Ако су Срби на Косову и Метохији “индијанци” Европе 21. века над којима се врши отворени погром и геноцид, шта онда тек рећи за Србе у Републици Српској, који су геноцид већ претрпели.

Тај “завет предака”, како највећу српску победу 20. века неретко називају српски родољуби, опет је на удару. У рату 90-их година на Српску су кидисали усташки бојовници и муџахедини које је у бившу БиХ довео Алија Изетбеговић. Све то било је подржано од стране политичког Сарајева.

Из истог тог Сарајева сада се свакодневно чују позиви за укидање ентитета у БиХ и унитаризацију поцепане земље. Сарајево позива и на хапшење и санкционисање српских лидера, уз медијску кампању која Србе представља као реметилачки фактор.

Њима је у томе директан помагач намесник БиХ, тзв. Високи представник, овога пута Немац, Кристијан Шмит. Он, као наметнути тумач Дејтонског мировног споразума, чини све да бриљантну победу српске дипломатије, подржане српским оружјем и жртвом 25.000 Срба из Српске, поништи и баци у блато.

То тумачење Устава БиХ, према којем власт мора да пређе на “државу” са ентитета, директан је увод у нестанак Српске. Кристијан Шмит је, будући Немац и представник “старе школе”, заправо само настављач старе идеје Аустро-угарске на Балкану и у БиХ.

Његов претходник, намесник БиХ Бењамин Калај, стварао је Босну и Херцеговину почетком 20. века тако што је прво покушао да створи босанску нацију, дајући тој нацији језик, одвајајући је од српског корена или помисли да са Србима живе у миру.

Резултат такве политике била је злогласна Ханџар дивизија СС-а, која је починила стравичне злочине над Србима широм Босне, Херцеговине и Црне Горе. Њима се придружило и усташко “хрватско цвијеће”, тј. Бошњаци муслимани у усташким униформама, који су над Србима у НДХ починили стравичан геноцид.

Овога пута увод у геноцид над Србима био је грађански рат 90-их година, али су у њему такође учествовале “Ханџар дивизије”, по идеји Калаја и визији Изетбеговића, у белим униформама са зеленим шамијама око главе. Викали су “Алаху екбер” и са одсеченим српским главама на Озрену играли фудбал.

Такве сада оправдава и брани Кристијан Шмит, наследник Калаја, који жели да њима у руке преда Српску, како од Срба не би било очишћено “само” Сарајево, Мостар, Коњиц, Чапљина, Дрвар, Грахово, Гламоч, Јајце, Бихаћ, Маглај. Њихов план је да од Срба буде очишћена и Бањалука, Приједор, Бијелљина, Требиње и Добој.

Наратив “новог Калаја”, Кристијана Шмита и политичког Сарајева је јасан: РС мора нестати да би Босна постала унитарна, под бошњачком доминацијом. У тој офанзиви, Србима се ускраћује право на политичку егзистенцију.

Унутрашњи фронт: напади опозиције на државу док непријатељ делује споља

У исто време док се ови спољни и регионални притисци интензивирају, унутар саме Србије се дешава синхронизовани сценарио обојене револуције. У градовима широм земље, опозиција организује блокаде, напада полицију, изазива хаос и парализу, позивајући се на „демократију“.

Све то подсећа на већ виђене обрасце из периода пред велике сукобе — 1990, 1998, 2000. — када је страном фактору било најважније да Србија буде ослабљена изнутра, дезоријентисана и сукобљена сама са собом, како не би могла да пружи отпор пред надолазеће кризе.

Тај “славни” 9. март 1991. године и до тада највећи протест “српске” опозиције директно је претходио оружаном сукобу на Плитвичким језерима 29-31. марта те године, када су хрватски “редарственици” са усташким шаховницама на капама напали крајишке Србе и запалили буре барута у бившој СР Хрватској.

“Студентске” демонстрације 1996-1997. године, којих се као “дивних” сећа данашња средња генерација блокадера, који као припадници култа са 40+ година носе гомиле беџева на мајицама и јакнама, биле су директан увод у сукобе српске државе са терористичком ОВК 1998-1999. године на КиМ.

НАТО агресија 1999. године на нашу земљу је такође била део тог процеса, а била је и увод у 5. октобар 2000. године, када је успешно изведена прва обојена револуције.

Након ње је уследила крвава 2001. година када су управо брањени Прешево, Бујановац и Медвеђа од шиптарских сепаратиста из ОВПБМ.

Однос блокадера према Рашкој области јасан је кроз примере промоције “братске љубави” када на тој територији не постоји баш ниједан међуетнички инцидент. Штавише, инциденти, попут сукоба исламистичких екстремиста са полицијом пред зградом ДУНП десили су се тек након промоције “љубави” од стране блокадера. До тада, Рашка област је била мирна и тиха.

Однос блокадера ка Војводини оличен је у свесрдној подршци терористичкој групи која је планирала рушење уставног поретка 15. марта. Релативизација тог питања чак и од стране “просрпских”, “патриотски настројених”, “родољубивих” блокадера, буди немир у делу јавности који види у којем смеру то све води.

На крају, најболнији за српски народ је однос блокадера према Србима из Републике Српске. Колико год Кристијан Шмит промовисао аустроугарске планове у БиХ, толико блокадери ту исту политику Беча спроводе у самој Србији.

Идеја о томе да је Србе потребно поделити на основу регионалне припадности, што ће даље постати нације, стара је колико и борба Срба против те зле “тамнице народа”. Славни Сава Текелија је упозоравао на то рекавши: “маните се тих назива Босанац, Далматинац, Србијанац, Црногорац, јер ће неко наћи оправдање да од тих покрајинских назива направи посебне народе”, а блокадери су данас најбољи ученици некадашњег Беча и “К унд К” монархије.

Ниво мржње према Србима из Републике Српске такав је да би им на томе позавидео сваки усташа, балиста и муџахедин. Ниподаштавање и вређање једног студента из Добоја, само зато што је одлучио да иде контра масе која као крдо оваца иде на клање, само је наставак онога што смо видели за изборе у Београду.

Тај гадни и тужни наратив да су Срби из Српске крезуба брдска стока која нам “отима наш Београд”, сада је приметан на сваки помен тих Срба из Српске да су угрожени и да подржавају своју Србију, јер им она, таква каква јесте, несавршена, гарантује живе главе и опстанак.

Не треба заборавити да је и 90-их година, док се била битка за Коридор живота и опстанак Срба у Херцеговини и Босни, у Београду спремала антисрпска хистерија у којој су претходници данашњих блокадера славили санкције на Дрини. За њих је нестанак Републике Српске сан, као да су баш сви бечка господа, вечито жељна српске крви.

Блокаде факултета, контејнер револуција и многобројни напади на припаднике српске полиције служе искључиво за слабљење српског безбедносног апарата, док Србију са свих страна нападају спољни непријатељи попут хијена. Плански се ствара мржња против српских органа реда, док се осведочени непријатељи нашег народа представљају као пријатељи. То све се дешава у најнапетијем тренутку на геополитичком плану од Другог светског рата и то не може бити случајно.

Ипак, Срби и Србија су преживели до сада, па ће тако преживети и овај хибридни рат и оно што следи после тога. Као и сваки пут у историји, наш народ ће изаћи као победник, а на именима оних који сада нападају Србију заједно са усташама, балистима, муџахединима, југословенима и разним “грађанима света” – остаће вечна срамота издаје.

У тренутку када је Србија нападнута са свих страна они су стали у редове српских непријатеља против сопствене нације и земље. Од неких се то очекивало, од неких није, ал и једни и други морају да знају: издаја је питање времена; освета - питање части.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације