СТРАНЕ ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ У ХИБРИДНОМ РАТУ ПРОТИВ СРБИЈЕ: Свештенство из дијаспоре у служби обојене револуције

СВЕШТЕНИК без парохије и канонског покрића води специјални рат против Србије уз Ђиласове кадрове и благослов тајкунских медија. Следећи корак – раскол у СПЦ!

Фото: Принтскрин/Јутјуб

Након осам месеци, обојена револуција у Србији коначно умире због снажног отпора српске државе и државотворних снага које су је одбраниле. Ипак, стране обавештајне службе, тј. остаци дубоке државе у њима, и даље преко својих људи покушавају да роваре по Србији. Најновији фронт хибридног рата против Србије отворен је из правца дијаспоре.

Осим што су у великој мери управљали процесима у Србији у пику дешавања, радници страних обавештајних служби из дијаспоре и данас, када се обојена револуција претворила у контејнер револуцију, покушавају да одрже тензију живом.

Један од таквих људи је и наводно суспендовани свештеник Саша Петровић из САД, радо виђен гост тајкунских телевизија са луксембуршком адресом.

Свештеник и дијаспора у вртлогу дневне политике и служби интереса тајних обавештајних служби

Петровић је недавно постао председник Српске народне одбране (СНО), најстарије организације српске дијаспоре у САД, основане 1908. године. У времену владавине комунистичког терора у Југославији, СНО је отворено сарађивала са ЦИА, коју је сматрала обавештајном службом “слободног света”.

Агенти, тј. присталице и чланови СНО покушавали су да обједине српску дијаспору у САД и да је ставе у службу шире борбе против комунизма, коју је активно заговарала спољна политика САД. На том путу, многи чланови СНО су, упркос чистој намери борбе против комунизма, пренебрегли чињеницу да је америчка дубока држава у доброј мери била спонзор Титове Југославије као “меког социјализма” у борби против тврдо комунистичког СССР-а.

Прва одлука Скупштине СНО након избора Петровића реферисала се управо на време сарадње чланова СНО са ЦИА, а самим тим и обрачуна са југословенском тајном службом, у којима је дијаспора ипак извлачила дебљи крај.

Наиме, тражећи емотивну реакцију дијаспоре и чланова СНО, Петровић је навео да СНО под његовом управом прекида све односе са властима у Србији. Такво стање ће се, тврди Петровић, наставити док се не отворе тајни досијеи УДБ-е који ће открити детаље убиства Драгише Кашиковића и његове поћерке Иванке Милошевић 1977. године.

Њих су, наводно, убили агенти југословенске тајне службе, јер је Кашиковић као истакнути припадник онога што се називало “четничком” дијаспором радио на рушењу уставног поретка тадашње земље.

Иза ове “племените” намере СНО и њеног новог председника свештеника Саше Петровића, наиме, крије се једна друга идеја, много подлија и сврсисходнија. Она је изречена већ у наредној одлуци где је дата пуна подршка блокадерској контејнер револуцији у Србији.

Петровић је од самог почетка блокадерске обојене револуције самоиницијативно пружао подршку блокадерима, а сада је, на скандалозан начин, у то све увукао и СНО.

На крају, трећа одлука Петровића у првом обраћању долази као велико финале, а тиче се стављања СНО, коју је основао велики Михајло Пупин, поново у службу интереса страних обавештајних служби.

У тој одлуци се истиче предлог да дијаспора “преко СНО убудуће добије свог представника у српском парламенту”.

Бласфемично испијање крви монструозно убијених Кашиковића и његове поћерке, ипак, остаје у потпуној сенци ове две незабележене и скандалозне одлуке и захтева једне организације која је служила за очување културе и идентитета српског народа.

Осим тога, Петровић је као нови председник СНО, преко које ће покушати да дође и до српског парламента, обећао да ће радити на ширењу организације. У плану је покретање подкаста, обнова канцеларија и простора СНО и омасовљавање организације.

Све то Петровић је обећао пре почетка турнеје по тајкунским телевизијама у Србији, где је дошао да би се представио као “ново младо лице дијаспоре”.

Међутим, блокадери, тј. студенти Правног факултета у блокади због добре маске коју носи нису га одмах препознали. Рекли би неки: “Као што нису препознали да је блокадерски покрет заправо политички, или да ректор Владан Ђокић очајнички жели да буде политичар”.

Они су Петровића, који је мирски свештеник (ожењен, има породицу и децу), прогласили за кандидата за патријарха.

Без познавања основних црквених начела и правила, устројства Цркве и постулата вере, блокадери су из дана у дан у јеку обојене револуције покушавали српском народу да покажу како су истински верници.

Међутим, сада све излази на видело. Једнако као што излази на видело то да је на реакцију самог Петровића ова објава врло брзо склоњења.

Склоњена је јер Петровић не жели да буде патријарх, не жели да буде епископ, јер се он уопште не бави Црквом. Он се бави искључиво политиком и то на један покварен начин, злоупотребљавајући најсветије симболе српског народа у дијаспори, Српску православну цркву и СНО, као стожерну организацију.

Наиме, на споменутој Скупштини СНО, Петровић је говорио и о томе како осим прекида односа са властима у Србији, треба да уследи и прекид односа са опозицијом, јер је допринела стању у Србији итд.

Ипак, то га није спречило да Видовданску академију ове године у манастиру Нова Грачаница у САД прослави уз Млађана Ђорђевића, кума председника ССП Драгана Ђиласа, који је на тој академији био почасни гост.

Уз њих је на том окупљању седео и духовни отац Саше Петровића, владика Лонгин (Крчо), који је мирно слушао салве увреда које су на рачун Србије и руководства земље износили Петровић и Ђорђевић.

Тај скуп је, иначе, организован управо као скуп Српске народне одбране, али у црквеним просторијама, што је скандалозно само по себи. На тај начин се и СПЦ у САД ставила у службу обојене револуције.

Две муве једним ударцем – Раскол у СПЦ и смена власти у Србији по диктату страних служби

Српска православна црква у САД настала је током 19. века са доласком српских имиграната, углавном из Аустро-угарске и Османског царства, који су тражили економску сигурност или бежали од прогона.

Први епископ те епархије био је Свети Мардарије (Ускоковић) и до средине 20. века, епархија је расла са преко 120 парохија и десетак манастира, организована у три данашње епархије: Источноамеричку, Западноамеричку и Ново-Грачаничко-Средњезападноамеричку.

Међутим, функционисање СПЦ у САД се драматично променило после Другог светског рата доласком антикомунистичких избеглица, укључујући припаднике Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), присталице Драже Михаиловића и следбенике Димитрија Љотића, који су бежали од Титовог комунистичког режима.

Ови емигранти, бројни и политички изузетно активни, ојачали су цркву у дијаспори, али и донели поделе које су претиле да развале Цркву.

Управо те групе су подржавале владику Дионисија (Миливојевића) у његовом расколу и утицале на то да се америчко-канадска епархија супротстави Патријаршији у Београду, оптужујући је за сарадњу са комунистичким властима.

Заборављајући да је у “слободном свету” лако бити Србин, они су ниподаштавали жртву СПЦ у отаџбини, оптужујући свештенике да су се предали комунистима. Свака њихова акција према Југославији, без обзира колико слаба, мала и безначајна била, резултирала је страшном осветом комуниста према СПЦ у земљи.

Раскол је једва превазиђен 1991–1992. године, после пада комунизма у Југославији, захваљујући напорима патријарха Павла.

Оно што данас ради свештеник Саша Петровић, стављајући своје свештеничко достојанство у службу дневне политике, гостујући на тајкунским телевизијама и активно учествујући у обојеној револуцији, можда је и страшније од онога што је урадио владика Дионисије.

У временима када је српском народу јединство потребно више него икада, када је СПЦ угрожена у свим деловима српства, када је српска држава под ударима са свих страна, а српски народ на КиМ најобесправљенија заједница у Европи, Петровић се преко СНО истиче као експонент страних служби.

“Хвалите ме уста моја”: Свештеник без дипломе, парохије, Цркве

Петровић се и у свом духовничком раду истиче препреденим приступом лажног духовништва и моралисања. Наступима на тајкунским телевизијама са луксембуршком адресом Петровић помера границе пристојног понашања, представљајући себе као врховног моралног судију који се разуме у све.

Рекло би се да у свему има сличности са блокадерским покретом обојене револуције, али испоставиће се и да им је недостатак образовања, тј. сумњиво образовање у најмању руку, још једна заједничка ствар и повезница.

Према сопственој биографији, коју је објавио на сајту парохије Светог Николе у Омахи (САД), свештеник Саша Петровић је рођен 9. јануара 1978. године у Љигу, малом граду у Шумадији, у централној Србији.

Основну школу Петровић је завршио у родном граду, који се налази у оквиру Епархије жичке Српске православне цркве.

Према правилима СПЦ, тј. Светог архијерејског Синода који прописује услове за пријем у богословска училишта, тј. средње богословске школе, кандидат мора да има мање од 17 година старости. Након добијене препоруке од стране надлежног парохијског свештеника и са благословом надлежног архијереја, сваки кандидат приступа пријемном испиту, након којег започиње његово школовање.

С обзиром да Петровић наводи да је након завршетка основне школе у Љигу ступио у богословску школу - то је било 1993. године. Он се прво обрео на Цетињу, у обновљеној Богословији Светог Петра Цетињског СПЦ, где се кратко задржао, према сопственом сведочењу.

Наиме, Петровић је из Цетињске богословије избачен због проблема које је тамо правио, непримереног понашања, укључујући честе физичке сукобе и проблеме са школским руководством и васпитачима.

Након тога, пребачен је у Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену, у покрајини Косово и Метохија, према сопственом сведочењу.

Иначе, током турбулентних 90-их година прошлог века, у Призрен су слати махом богослови који су били непослушни или правили проблеме у другим богословијама. Било је то због чињенице да је већ тада Душанов царски град био притиснут терором Албанаца над Србима и осталим мањинским народима. У том смислу, Призрен је био доживљаван као казна због несигурног окружења у којем се тамошња богословија налазила.

Оно што Петровић у својој биографији не наводи је то који свештеник му је дао препоруку и који епископ га је благословом примио међу клирике (свештенство, монаштво, ученици богословија и студенти теологије) своје епархије. (без благослова неког од епископа СПЦ, тј. примања у клир епархије, није могуће уписати богословију, факултет, нити се рукоположити)

Није познато да ли је то био блаженопочивши епископ жички Стефан (Боца) или блаженопочивши митрополит средњозападноамерички Христофор (Ковачевић), епископ Лонгин (Крчо) или неки други епископ СПЦ са територије САД.

Ступање у контакт кандидата који жели да упише богословију са неким од епископа из дијаспоре, са Запада, и добијање благослова од њега, у пракси је значило повољан положај и остварење сна о одласку са небезбедних и сурових простора Балкана. Такав след догађаја је обећавао комотан и комфоран живот уместо борбе, кроз коју и данас пролази свештенство у земљи и окружењу.

Српска православна црква, иначе, осим Православног богословског факултета у Београду, од високошколских установа има још Православни богословски факултет “Свети Василије Острошки” у Фочи, и Православни богословски факултет “Свети Сава” у Либертивилу, савезна држава Илиноис у САД.

Највећи број богослова који су дипломирали у једној од осам богословија (средњих школа) СПЦ касније студије уписује у Београду. Нешто мање њих школовање наставља у Србињу, тј. Фочи, а далеко најмањи број њих школовање наставља у САД.

Разлози за мали број студената у САД су познати, а свештеник Саша Петровић је управо био један од малог броја “срећника” који су ратних 90-их година добили америчку визу, стипендију за школовање и прилику за остварење “америчког сна”. Све то не би било могуће без јаке подршке црквених власти из САД, укључујући митрополита Христофора, епископа Лонгина и других, који су у Петровићу очито видели нешто што епископ жички Стефан (Боца) није.

У биографији Петровића је наведено да је послат на факултет у Либертивилу као најбољи ђак своје генерације у Призрену. Међутим, у ову тврдњу тешко је стећи потпуни увид, јер сајтовима парохија, како у Србији тако и у дијаспори, често управљају сами свештеници.

Они службене странице користе да о себи пишу само у суперлативима – шта су изградили, шта су обновили, како су допринели заједници и слично. Ипак, Петровић поред суперлатива о себи и свом раду није објаснио како је неко са проблематичном прошлошћу у образовању, услед избацивања из Цетињске богословије, добио препоруку за престижну стипендију.

Такође, није објаснио да ли је ступању у клир наших епархија у САД, уместо у родну жичку епархију, кумовао непотизам или корупција, због којих је добио прилику да оствари “амерички сан”.

Осим тога, свештеник Саша Петровић би требало да објасни са ким је ступио у контакт по доласку у САД, и како је добио тај велики благослов да већ као студент друге године, у октобру 2000. године постане ђакон. Већ месец дана касније њега је епископ Лонгин (Крчо) рукоположио за свештеника у Аризони.

Велики напредак у каријери Саше Петровића, према његовом сведочењу, заустављен је накратко 2002. године, када се вратио у Србију због болести оца. Након 10 месеци је поново отишао за САД, а овога пута Петровића је блаженопочивши епископ Христофор поставио за парохијског свештеника у парохији Свих светих СПЦ у Јужној Дакоти.

У пракси, то би значило да је по повратку у САД Петровић тражио и добио канонски отпуст од епископа Лонгина, а да га је затим у своју епархију примио блаженопочивши епископ Христофор. Његово лутање између епархија и парохија завршено је, за сада, у Омахи, где Петровић и данас служи.

Осим што брине о духовном животу својих парохијана, Петровић се бави баштованством, дрводељством, риболовом и ловом, што је све наведено у његовој биографији, која подсећа на сценарио за филм.

У паузама између свих ових активности, Петровић налази времена за учешће у хибридном рату против Србије, који у обојеној револуцији спроводе стране обавештајне службе. Од првог дана жестоко и ангажовано подржава блокадерски покрет у земљи, говорећи против српских власти без благослова надлежног епископа.

Међутим, кршење једног од основних правила Цркве, да се свештеници не мешају у политичка, а посебно дневнополитичка питања, за наводно суспендованог свештеника Петровића је свакодневна појава.

Провидно и усиљено, Петровић је стални гост на тајкунским телевизијама, са којих шири “проповеди” о правди и истини, док сам не истиче због чега је суспендован и зашто се против њега води истрага пред Црквеним судом.

Његов политички ангажман, уз очигледан прећутан благослов њему надређених црквених старешина, доводи у питање опстанак српске заједнице и Српске цркве у САД.

(24sedam)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације