Политика

ЂОРЂЕ МИКЕТИЋ: У кревету без стида, на улици без срама

В. Н.

22. 07. 2025. у 08:29

СЕЋАТЕ ли се Ђорђа Микетића? Наравно да га се сви сећамо. Тешко је заборавити човека који је постао познат тако што се скинуо пред камерама, не да би говорио истину, него да би играо главну улогу у аматерском порно филму који је ваљано уздрмао интернет, бар на нашим просторима.

ЂОРЂЕ МИКЕТИЋ: У кревету без стида, на улици без срама

Неки су га тад бранили, те млад је, грешка, приватна ствар... А данас? Данас тај исти Микетић диже револуцију. Блокира путеве, маше песницом, зове народ у борбу. А народ? Народ се пита: Да ли је ово нова улога или наставак истог циркуса?

Тешко је поверовати наркоману из спаваће собе, који сада глуми слободу. У оба случаја: без гардеробе, без стида и без сценарија. Само што су сада кулисе трактор, мегафон и транспаренти. Исти перформанс, друга локација.

Микетић, који је тада своје "уметничко остварење" делио по групама, сад дели пароле по друштвеним мрежама. Тада је тражио лајкове, сада тражи подршку. Тада је показивао оно што нико није тражио да види, сада виче оно у шта нико не верује. Човек који је постао синоним за "како не треба" сада хоће да води народ. Где? На нову премијеру?

Блокаде су му позорница. Свака камера, свака изјава, нови кадрови...све делује познато. Изгледа да је најтеже престати кад освестите да вам је скандал најбољи маркетинг. А Микетић не престаје. Нема га на факултету, нема га у Скупштини, али га зато има на сваком снимку са блокаде. Само што више нико не зна – да ли је то побуњеник, глумац, трол или инфлуенсер у покушају?

Политички аналитичари све то гледају са подсмехом. Кажу да су Микетићеви говори као лош сценарио из треће епизоде неке јефтине серије: превише драме, нула истине. А народ, ионако згажен кризама, гледа ову представу и не зна да ли да се смеје или да плаче. Јер кад ти је лице побуне неко ко се прославио "хоризонтално", онда је и протест пао – и то без борбе.

Нико не каже да људи не могу да се промене. Али промена подразумева одговорност. Покајање. Скидање маске, а не панталона. Микитић није признао ништа. Само је прешао из кревета на коловоз и сања исте аплаузе. Не иде то тако. Кад изгубиш достојанство у само једном снимку, тешко га је вратити мегафоном.

Зато га сад гледамо као ходајући парадокс: човек који је све показао, али ништа није рекао; који виче за правду, а никада није рекао ни "извини"; који позива на слободу, а сам не може да се ослободи сенке порнића из сопствене биографије.

Ђорђе Микетићу, да ти појасним, ниси ти лице протеста. Ти си његов мим. Ти си доказ да друштвене мреже могу свакога учинити познатим – али не и поштованим. И што пре то схватиш, пре ћеш се можда стварно издићи из блата у које си сам улетео.

Дотле – скини се с народа. Доста је било.