КОЛУМНА ВЕСНЕ КНЕЖЕВИЋ: Блокадна револуција и профит стечених права

ПРОШЛОГ викенда су студенти у блокади држали конференцију за грађанство испред Правног факултета у Београду. Према извештају Н1, био је то емотиван моменат. Борећи се са сузама, студенткиња Тијана Кнежевић је поручила: "Ми студенти већ седам месеци живимо на овом факултету. Овде спавамо, једемо, дружимо се, једни друге доживљавамо као породицу, а факултет као свој дом. И када неко дође да вам нападне дом, ви не можете да ћутите.“ Зграда факултета је проглашена имобилијом у центру града, која је по стеченом праву добила новог власника – студенте који ту живе, а не студирају. Такву апропријацију Београд није видео од уласка партизана у град октобра 1944.

FOTO TANJUG/ MILOŠ MILIVOJEVIĆ/

Оно што директним носиоцима студентске револуције фали, јесте паралелно знање о томе шта њихове колеге у другим европским земљама могу или не могу. Смеју и не смеју.

Рецимо Универзитет у Бечу. Он има јако фине ормариће за спремање књига, скрипти, капута, јакни, ручка, флаша за воду и сличног. Сваки факултет има просторно означене и издвојене низове таквих металних ормарића, шпиндова, лоцкера, каслића, како вам драго. Све је то на располагању студентима. Са потрепштинама које стају у ормарић може да се живи по факултету најмање једну седмицу. Скромнији и дуже.

Има једна фалинка. "Шпиндови“ морају да се испразне до заласка сунца. Кад пада ноћ, купи ствари и иди правој кући. Ако немаш кућу, иди код пријатеља, тражи стипендију за студентски дом, питај цркву, нађи посао. Свијај дом где ти је воља, али факултет није твој дом. Колеге нису твоја породица с којом спаваш, једеш и дружиш се у тој кући која ти служи, али није твоја имовина. Дању се може стећи другачији утисак, али ноћу нема сумње да факултетске зграде мисле надгенерацијски.

Тако гласи интерни закон на Бечком универзитету. А како та институција ужива аутономију, има и право да на својој територији проглашава норме са законском снагом. Што се тиче санкционисања, оно се спроводи релативно лако. Кључеви за ормариће се издају на портирници сваког факултета и враћају на крају радног времена. Обично једној старијој, ту запосленој особи, или неком од студената који се ротирају за мале накнаде. Кад се пред крај радног дана схвати да неки кључ фали, чувари кључева крећу у акцију.

Порука је – сqуаттерс, го хоме! Студенти могу да протестују на факултету, бива то и овде, али не могу да се уселе на факултет са четкицом за зубе, врећом за спавање, гитаром и псо

Плодови револуције: Ово је сада наше

Да сумирамо ситуацију за коју неки представници бриселских институција, Марта Кос на пример, кажу да се подудара са вредностима ЕУ. 1) Део српских студената се уселио на факултете као у кућу. 2) Развлашћена држава би самопроглашеним власницима требало да плаћа воду, струју и безбедно становање. 3) Сваки покушај државе да зграде факултета врати изворној функцији, студирању, уствари је деложација станара, који, као и сви људи које се у хладном капитализму избацује на улицу, имају право на самоодбрану.

Моја презимењакиња која гута сузе у страху да ће до заласка сунца морати да покупи ствари из ормарића, подсећа на чувену сцену из Зафрановићеве "Окупације у 26 слика“. Не ону на коју сви помисле, далеко било, већ једну много суптилнију, вечну, практично химну смене елита кроз историју. После Мусолинијевог преузимања Дубровника, сиромашни локални Италијан Тони, игра га Милан Штрљић, преузима вилу одбеглог Хрвата. Док улази у ђардино око велелепног здања, Тони свечано изговара "Qуесто е мио, адессо!“.

Управо то каже и студенткиња Тијана Кнежевић, док се боји да ће је деложирати из куће. То је сада њено. Или, у име колега с којима је заузела зграду факултета, "То је сада наше!“.

Блокадна цивилизација у доласку је пуна таквих примера, где се илегална и илегитимна промена проглашава за стечено право. Код штрајка адвокатских организација и најављене реакције државе, блокадни медији су остали у чуду. Зашто одједном таква строгост "кад је држава до сада гледала на обуставе рада адвоката без реакције?“. Већ месецима адвокати раде и не раде и ником ништа. Шта је сада другачије? Зашто то држави одједном смета? Зашто се ускраћује профит стечених права?

Ручак и идеологија с дневног менија

Блокадни покрет се страховито брзо трансформише, не само кроз институцију стечених права. Све више упада у очи његова нестабилна идеолошка матрица. Она се намерно држи таквом, отвореном и флексибилном, да би осигурала главну мисао са којом тај покрет наступа, колективизам и власт пленума. Социолог би рекао, покрет се интензивно мења да се не би променио.

Први идеолошки склоп зимус је био, хоћемо здраве институције. Други, скупљање масе и бројева, што бих превела као идеологију природних сила. Ми смо олуја која ће све да почисти, ко пита олују да ли је у праву или није. Обе те фазе су завршене негде средином марта.

Трећи идеолошки експеримент је доминирао на видовданском скупу блокадног покрета: Национализам. Добри стари ексклузивни национализам. Зато до тада нису развијане ЕУ заставе, ни на трчању у Стразбур, ни на бициклијади у Брисел, ни на маршевима кроз Србију, да би се опција преласка на виндикативни српски национализам држала отвореном.

Лично не мислим да је блокадни студентски покрет националистички пер се. Нисам сигурна да они уопште знају шта је нација, што им, као присташа ширег европског идентитета и не бих стављала у грех. Али проблем је да они, осим споменутог пленумског колективизма, идеолошки нису ништа. Једноставно пробају ствари да виде хоће ли добити жељени одјек код публике.

Видовдански наступи Марчетића и Ломпара су били на нивоу анахроних митинга из времена Милошевићевог учвршћивања власти. Толико фундаменталног православља и интегрализма би данас било превише и за једног Александра Вулина. Мислим да би се и он посрамио да држи такве говоре у јавности. Можда би крунио приватно, у ћошку неке амбасаде, али јавно, па још пред страним новинарима, није луд!

После те видовданске епизоде, прешло се на идеологију директног насиља и судара с полицијом. Тек то није функционисало. Јавна подршка се топила, а она је главни циљ покрета.

Кад су почели пожари, био је то, политички гледано, поклон с неба, послат да у сфумату прекрије наредну доктринарну трансформацију: Доброчинитељи малог домаћина. Блокадни покрет је почео

да помаже људима, да скупља помоћ, организује донације, набавља храну, ћебад, лекове, да запошљава ватрогасце. Укратко, преузео је функције државе. Постао је држава. Паралелна држава, морално супериорна правој држави.

Приближавање тачке промене препознаје се по водостају претњи. Код сваког изласка из старе и уласка у нову фазу мења се статус претњи на инстраграм-адресама студената у блокади. Кад расте ниво претњи, то значи да не знају шта даље, и раде на новом. Кад ниво претњи нешто опада, остају на позицијама које важе тог тренутка.

Задња претња је: "Ако мислите да ћемо се уплашити, нисте нас довољно гледали у очи. (...) Ниједном од вас нећемо очи заборавити.“

Смислио Степхен Кинг? И ако није, дође близу. У сваком случају, укопавање претњи све дубље у фројдијански ид показује да обе матрице тренутно на делу, директни судари с полицијом и благонаклона пара-државна брига за малог човека, постају неефикасне.

Како од човека направити пребивалиште

Док се блокадни покрет бори против "диктатуре“ у којој већ месецима ради шта хоће, треба подсетити да у развијеном свету постоји само једна диктатура, а она није политичка, већ друштвена. То је диктатура народне душе гоњене бесним духовима. Свуда тога има, није српски јавни простор нешто јединствено. Оно што се међутим с те стране додаје је невероватно уживање у аутодеструкцији.

Бес блокадних револуционара се као школски пример уклапа у такав модел. И да им пође за руком, углавном ногом, да ванинституционалним средствима сруше актуелну власт, ништа се у Србији неће променити, осим на горе. Бес ће остати, а са њим и представа да је дозвољено све што бесној души иновативно падне на памет:

- Да се траже здраве институције, али одбија конкретна политичка артикулација, а идеолошки продори тестирају као колачићи. Док се опције се камелеонски врте, једина константа остаје власт пленума и зборова, за шта и њихове најгорљивије апологете приватно знају да је виц. То би био такав романтизам, као да Срби још једном прелазе на фонетско писмо у нади да ће их сви велики језици следити. Неће. Опет ће остати сами у иновацији.

- Да бесни људи могу да оду пред било чију кућу и направе канибалски дернек испод прозора, као Хавајанци кад су јурили Јамеса Цоока. Апологетски медији су већ нашли формулу да то умотају у цивилизацијско достигнуће. За опсаду у Новом Саду Н1 каже "народ се окупио на адреси на којој је пријављен Милош Вучевић“. Та формулација је кажњивија од самог акта, хладно дата с предумишљајем да се створи морални хијатус између куће у којој неко живи и адресе на којој је неко пријављен. У првом случају је јасно да маса иде ад хоминем, на живог човека. У другом случају фали човек, остају административни појмови. Ерго, шта хоће да каже Н1, бесна маса испод Вучевићевих прозора не напада човека, већ пријаву пребивалишта, обичан комад папира, а као што је познато, папир све трпи.

- Да бесне душе имају право на хировитост. Као идеологије, и појмови су подвргнути дневној ревизији. Студенти у блокади не објашњавају своје мене, то раде њихове апологете. На пример, код појма "ћаци“, који се лепи необразованима, уочена је извесна слабост. Испоставило се да ту има и образованих. Како сад проширити појам, а да се не оштети његова функција ударне песнице?

Раскорак је генијално премостио театролог и професор на ФДУ Иван Меденица изјавом "Ћаци је тако брзо на неки начин прихваћено у народу и толико је брзо постало ознака за некога ко је непопуларан и необразован“.

Непопуларни? Зар до јуче није важило само необразовани? И код кога непопуларни? Колико пута дневно да им се људи баце пред ноге за мало популарности?

Изјава Меденице за Н1 значи, Рубикон је пређен. Од сада се у "ћације“ може трпати све – присташе парламентаризма, противнике директне демократије, људе који верују у поделу рада, људе који никад нису волели дотирано родољубље Кустурице, или, на једном базичном нивоу, у школи, на послу, у професији, заговорнике конзервативног схватања ауторитета.

Кад полиција чува студенте док полажу испите, треба се забринути. Има и супротна теорија, да на испите ионако излазе само непопуларни, па није штета да им се мало потпали ватрица испод пријаве пребивалишта.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације