ПЕШАЦИ ХАОСА ПАЛИ ПРЕД КРАЉЕМ МИРА: Вучићева велемајсторска победа за будућност Србије!

У савременој политици, мало је тренутака када се потези актера могу јасно поредити са партијом шаха – игре која не трпи ни брзоплете потезе, ни импровизацију без циља. Ипак, управо то се догодило на политичкој сцени Србије током последњих осам месеци, када је један део опозиције, окупљен око идеје перманентног притиска и блокаде, покушао да нападне систем и државу са позиција улице, перформанса и конфузије.

Foto: Tanjug/Nemanja Jovanović

Ти актери – у јавности препознати као „блокадери“ – отворили су партију жестоко, али непромишљено. Уместо јасног плана, они су се ослањали на симболичне, често апсурдне потезе: од блокаде факултета, преко бициклистичких и тркачких авантура до Стразбура и Брисела, па све до уличних барикада и покушаја да паралишу живот у земљи.

У политичком шаху, то је познато као „офанзива без ослонца“. Иако на први поглед делује као напад, у суштини се ради о напору који сам себе троши – јер не поседује ни дубину, ни континуитет.

На другој страни табле, председник Србије Александар Вучић водио је другачију партију – смирену, стратешку, народну. Његови одговори нису долазили са митинга, већ са градилишта. Није узвраћао контраблокадама, већ развојем: отварањем фабрика, пуштањем у рад аутопутева, повећањем пензија, и увођењем конкретних бенефита за младе – попут студентских стамбених кредита под повољним условима.

У тој партији, једна страна је викала – друга је радила. Једна страна је рушила – друга је градила. Једна је тражила конфликт – друга нудила стабилност.

Отварање: Брза офанзива без основе

У првим потезима блокадера доминирала је брзина – али без логике. Отворили су партију са блокадом факултета, ударајући директно на образовање и младе – фигуру која би требало да симболизује будућност. Затим су прешли на перформансе: шетње, вожње бицикала до Стразбура, трчање до Брисела.

У шаху, овакви потези се називају „насилно отварање“ – када фигура иде предалеко, прерано, без заштите и без крајњег циља. Покушали су протестним скупом 15. марта да изврше централни напад. Али фигура им је већ тада почела да пада – подршка слаби, реторика се празни, циљеви постају све нејаснији.

Средина партије: Вучић развија игру, опозиција губи терен

Док се опозиција исцрпљује у симболичким и празним потезима, Вучић развија фигуру по фигуру:

• Отварају се фабрике,
• Пуштају се у рад мостови и аутопутеви,
• Раст пензија и
• Увођење студентских стамбених кредита по повољним условима.

Вучић не игра на дневну популарност. Игра на дуготрајну стабилност. Његова средина партије личи на „позициону доминацију“ – кад краљ мирује, а фигуре раде. Док противник виче, он отвара радна места. Док блокирају градове – он повезује регионе. Опозиција покушава нове потезе – избори у Косјерићу и Зајечару. Али бирачко тело је већ одиграло свој потез: победила је стабилност. Њихове фигуре се повлаче. Табла се сужава. Публика губи интересовање за хаос.

Мат без панике

Када су се појавиле контејнерске блокаде, постало је јасно да опозиција више нема план – има само још горчине и нервозе. Њихови последњи покушаји не представљају стратегију – већ панику и фрустрацију. Играчи без идеје блокирали су сопствену позицију. Није реаговао нервозом. Није ишао у контранапад. Наставио је свој ритам: километар по километар аутопута, фабрика по фабрика, корак по корак ка конкретном побољшању живота људи.

У шаху се то зове: позициони мат. Противник не губи јер је ударен – већ јер више нема куд. Сам је себе довео до пораза.

Партија је готова – Блокадери напумпали рејтинг Александру Вучићу

На политичкој табли Србије, блокадери су покушали да глуме велемајсторе, а играли су као аматери. Њихова стратегија била је без плана, без циља и без ослонца. Блокирали су факултете, а остали без подршке студената. Блокирали су улице, а остали без подршке грађана. Ишли су бициклима, трчали до Брисела, урлали с бине, зазивали хаос – а нису схватили основно: народ не тражи галаму, већ сигурност.

Ова велемајсторска партија није завршена једном бриљантном жртвом или тактичким изненађењем, већ стрпљењем, дисциплином и неуморним радом на сваком пољу. Све то како би се остварила коначна визија: стабилна и суверена Србија, спремна да крене у нову еру просперитета и међусобног поштовања у региону.

Док су пешаци хаоса полако падали, краљ мира је постао симбол не само власти, већ и наде — наде за бољу будућност, где сукоби бивају смирени, а будућност пише нова правила игре.

Вучић није трошио речи – трошио је асфалт. Није лупао по контејнерима – отварао је фабрике. Није претио – повећавао је пензије. Док су једни ударали у празно, он је градио темеље. Док су они звали на „генерални штрајк“, он је стварао генералну стабилност. Резултат? Вучић је изашао јачи, рејтинг му је порастао, Србија је наставила да иде напред. А „блокадери“? Испумпали су и себе и све око себе. Претворили су се у политички балон без садржаја – и пукли. Нису изгубили само изборе. Изгубили су поверење. Изгубили су контакт са реалношћу. Чак и лајкове на друштвеним мрежама. И најважније – изгубили су шансу.

Они су хтели да матирују Вучића – а матирали су сами себе.

У шаху, партија се не добија ударцем, већ стрпљењем. Блокадери су срљали као да играју на блиц – Вучић је играо турнир. На крају, нису пали због Вучићеве агресије – пали су јер су остали без простора. Без подршке. Без смисла.

И онда – тихи мат. Само тишина поражених фигура и једна табла на којој је остао само краљ. И народ – који зна ко зна да игра.

Партија је завршена. И не само да знамо ко је победио. Знамо и ко више никад неће ни сести за таблу!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације