Фантастична анализа протеста у Србији

ОНИ који се сећају фарсе под називом Србија против насиља несумњиво сетити значајне друштвене пажње изпрвих дана протеста који су организовани након трагедије у ОШ Владислав Рибникар — формално аполитични појединци, као и добар део ванпарламентарне деснице поверовао је у ширу друштвену природу догађаја на улицама не доводећи је у везу са дневнополитичким интересима.

Фото Новости

Ову илузију брзо је срушила прозападна опозиција предвођена Демократском странком и њеним бројним филијалама и идеолошким савезницима из НВО сектора (СРЦЕ, ССП, ЗЛФ, ПСГ и слични).

Снови деснице о великој народној побуни тако су срушени са заставама „Мајдан у Београду“ које су се убрзо појавиле на скуповима, а протестни покрет пошао је путем постепене дезинтеграције услед губитка шире подршке отворено прозападним снагама за које је било јасно да у потпуности контролишу процесе на улицама.

Крах покрета и његове поуке

Неуспех покушаја широке мобилизације и скромни резултати на изборима били су снажна лекција за прозападну опозицију — ма каква широка друштвена мобилизација у Србији остаје немогућа све док они који је контролишу отворено откривају своју лојалност западним центрима моћи. Овим снагама била је потребна промена стратегије.

Већ у том тренутку, веома активна мрежа западних агената, како оних који делују у форми политичких странака, тако и оних који се крију иза различитих НВО започела је припреме за будућа дејства.

Непосредно након дебакла на изборима формирана је организација проГлас (интернет домен у власништву НВО Грађанске иницијативе, адреса регистрације дељена са Београдским центром за људска права) и убрзано је ребрендирање групе Србија у покрету (чланица европске мреже НВО Inter Alia) која је данас познатија као Крени-Промени. Обе организације одиграће истакнуту улогу у догађајима који ће уследити.

Универзитет на платном списку Запада

Одлука да се нови пројекат довођења на власт агената западног интереса реализује под маском општенародног, студентског и у маховима националистичког бунта била је условљена како лекцијама из неуспеха СПН, тако и идеолошким, али и практичним факторима — последњи се тичу практичне контроле НВО сектора и прозападних лобиста над већим делом високог школства и академског рада.

Пример којег се неки могу сећати јесте скандал из марта 2024. године када се Филозофски факултет у Новом Саду обратио западним амбасадама за помоћ у заштити професорске позиције Динка Грухоњића након што је овај ”академик” и заменик главног уредника сепаратистичког портала Аутономија.инфо изазвао оправдани гнев јавности својим проусташким порукама.

Финансијска контрола Универзитета

Грухоњић и њему слични агенти западног утицаја у српском високом школству своју моћ у универзитетској политици стекли су на првом месту контролом токова новца — целокупно финансирање истраживачких пројеката на којима почива систем академског рада у Србији остварује се из фондова ЕУ. Ово значи да ЕУ и њој лојалне НВО практично контролишу финансије српске академије.

За бројне студенте, посебно оне из редова друштвењака и хуманиста, перспективе често недостижног „рада у струци“ своде се на институте зависне од европских донација, али и оно што се еуфемистички назива „писањем пројеката“, односно радом у НВО сектору.

Foto: Printksrin

Креирање лојалних кадрова

Пут ка „писању пројеката“ које се сматра нешто достижнијим од института почиње сарадњом са формалним (клубови студената) или неформалним (НВО сектор) организацијама младих које функционишу као места филтрације и индоктринације будућих лојалних кадрова.

Структура овог процеса добила је свој данашњи облик у периоду око 2014. године када су делегације Кровне организације младих Србије и Youth Initiative for Human Rights уз подршку амбасаде Немачке, Европске комисије и немачког министарства спољних послова посетиле Брисел и Берлин где су, како сами тврде, добили политичку подршку за своје деловање.

По повратку у Србију, ове организације заједно са Грађанским иницијативама покрећу програм укључивања младих у политичке процесе чиме драматично повећавају број својих чланова и сарадника на Универзитету.

Употреба актива

Са значајним степеном контроле над политички активним студентима неретко директно укљученим у пројекте које реализује НВО сектор, и заштићеним лобистима у професорском кадру који управљају дотоком средстава у научне институте, прозападне снаге стекле су неопходне активе за управљање студентским покретом без директног откривања сопствене улоге.

На тај начин је омогућено креирање илузије о децентрализованој, спонтаној, по амерички grassroots, самоорганизуји студената који су колективистички и директно демократски доносили одлуке о својим даљим активностима — само што су те одлуке пратиле план који је израђен давно пре актуелних дешавања.

Југоносталгија као механизам мобилизације генерација СФРЈ

Оне ”организације младих”, које су у Бриселу и Берлину добиле политичку подршку за своје пројекте индоктринације истовремено су започеле и дугогодишњи програм регионалног повезивања — тако паралелно са првим озбиљнијим покушајем формирања стабилне омладинске прозападне структуре у оквиру пројекта Млади за активне савете 2014. организованог од стране Кровне организације младих Србије и Грађанских иницијатива видимо и такозване пројекте размене којима се поред њих придружује и Youth Initiative for Human Rights.

Ова умрежена структура на западном Балкану — превасходно на простору бивше Југославије — знатно је олакшала пласирање југоносталгичних наратива који, на изненађење многих, и даље наилазе на позитиван пријем у генерацији средњих година.

Координација у овом погледу представља најмањи проблем будући да су појединци на водећим позицијама у земљама региона често исти људи — примера ради, Јелена Милутиновић која је у периоду 2014. – 2016. била члан управног одбора Кровне организације младих Србије каријеру је наставила као директор развоја при црногорском огранку Youth Initiative for Human Rights.

Штафета младости 2025

Спровођење југоносталгичне информационо-пропагандне кампање могли смо пратити у пролећним месецима када је организован већи број театралних посета и порука подршке — до кулминације ових активности дошло је крајем априла када је група укључена у тзв штафетни маратон стигла у Осијек где је била свечано дочекана са транспарентном Jedan svijet, jedna borba.

Поруке братства и јединства хрватских студената детаљно су преносили бројни медији, укључујући ту и новински портал Радио Слободна Европа који се након обуставе финансија из Стејт Департмента нашао на терету Брисела.

И тако, слика је била употпуњена — уколико штафета која иде путевима Југославије генерацијама Титових пионира није била довољно упечатљив симбол, ту су били студенти (а, маршал је рекао да су они у праву) из Србије и Хрватске, уједињени у једној борби за један свијет, као да се деведесете године прошлог века никада нису ни десиле. И све је поново било у реду.

Жал за младост

И тако, генерацијска траума изгубљеног живота уљуљканог у југо-социјализам са бригом маршала за све и сваког била је поново жива, мада само на екранима прозападних медија. Колективна одговорност за националну катастрофу која је допуштена је избрисана у експлозију југоносталгије — створена је дубока емотивна мотивација за одржавање протестног покрета у животу и за учествовање у истом.

На овај начин, генерацијама одраслим у некадашњој СФРЈ омогућено је да још једном заиграју представу своје младости, макар то било само кроз гласну подршку студентима у којима су само видели огледало оних из 1968. Макар то било само кроз изношење хране на блокаде и штафетне маратоне које је потом за десно-оријентисану публику било представљано као подршка српског народа својој деци. Само још једна у низу иронично помирених контрадикција текућих дешавања.

Инструментализација патриотизма и обликовање контролисане деснице

На истој страни друштвене кризе на којој делују НВО сектор, прозападна опозиција и митологија југоносталгије, налазимо и традиционално неповерљиву ванпарламентарну десницу — њени подржаваоци ће то порицати, указујући на одсуство ЕУ или ЛГБТ обележја и присуство националних симбола.

Ово није случајност, већ резултат промишљене стратегије оних интересних група које су извукле неопходне закључке из неуспеха пројекта Србија против насиља, бирајући да овог пута одрже илузију народног бунта, а тиме и подршку деснице на улицама до реализације својих циљева. И мада транспаренти Мајдан у Београду овог пута изостају, они су замењени тихим формирањем српског Десног сектора — украјински сценарио и даље остаје на столу.

Фото: Новости

Проблем СПЦ и формирање расколничке структуре

Озбиљан изазов за ову стратегију стигао је од Српске православне цркве и њеног поглавара, патријарха Порфирија лично који је на састанку са председником Русије Владимиром Путином можда и први пут формално указао на став Цркве, описујући актуелне догађаје као обојену револуцију која се спроводи у интересу западних центара моћи.

Након тога, на терену смо могли видети значајну активацију раније формиране прозападне струје унутар СПЦ, Православног богословског факултета, али и теолошких кругова шире — овде се на првом месту ради о појединцима повезаним са интернет порталом теологија.нет (организација регистрована као НВО Фондација Теологија.нет) и организацијом Богословско друштво ОТАЧНИК коју финансирају Институт за европске студије и немачка фондација Konrad Adenauer-Stiftung. Овој парацрквеној мрежи недавно се придружила и организација српске дијаспоре у САД Serbian National Defence.

Кроз деловање свештеника као што су Саша Петровић (САД), Григорије Дурић (Немачка) или Владан Перишић (Хрватска), рашчињеног свештеника Вукашина Милићевића (члан Демократске странке), теолога Благоја Пантелића (управник две НВО) и групе аутора под псеудонимом Мирко Перић, формира се представа о постојању дисидентске струје унутар СПЦ која се потом десно-оријентисаној јавности представља као носиалц некакве истинске позиције Цркве која стоји насупрот ономе што се описује као корумпирани ужи круг Патријарха.

Активност на информационом фронту

Легитимизација наратива о наводно национално-усмереној природи протестног покрета, међутим, морала је доћи и од стране учвршћених ауторитета на информационом фронту — ово је у значајној мери већ постигнуто успешним брендирањем покрета као општенародног кроз инструментализацију националних симбола и увођење вета на јавну употребу прозападних. Мешајући стварно и жељено, бројни извори, укључујући ту и српски сегмент Телеграма, ставили су се у службу протестног покрета. Од тог тренутка, све што је било потребно било је производња адекватних материјала за објаве на десно-оријентисаним изворима

Пример је хапшење Николе Марчетића након туче — говорника са шајкачом 28. јуна, чије је некохерентно обраћање препуно националних мотива. Симболичка слика је формирана: о разлозима хапшења се не говори, већ се ствара емоција ”власт против патриоте”. Хапшење долази мање од 48 сати након што НВО СвиЋе објављује упутства о употреби симболике при хапшењу.

На тај начин, организатори протестног покрета и они који стоје иза одлуке о радикализацији успели су да убеде значајан део деснице да је управо она срж и главни покретач актуелних дешавања.

Стварност је, нажалост, знатно другачија. Српска десница представља инструмент масовности покрета, механизам одржавања илузије његове општенародне природе, док се стварна контрола догађаја на терену налази у рукама прозападних снага, од Покрета слободних грађана и НВО СвиЋе који су учествовали у увођењу обучених радикала у Србију у циљу изазивања насиља до НАТО лобиста попут Немање Милошевића који, када није заузет лидерском улогом на ”збору грађана” општине Стари Град, поносно промовише своју визију ”За Србију на Западу, за Уједињене Државе Европе”.

Резиме

Актуелни догађаји у Србији тешко да доносе нешто ново — ради се о добро познатим техникама обојених револуција — недвосмислено политички циљеви крију се иза маске аполитичности и наратива с потенцијалом да изазову широк друштвени консензус и као такви буду представљени као питање било здравог разума, било моралне исправности.

Постепена политизација остварује се кроз тачке упоришта интересних група које стоје иза читавог процеса — НВО сектор овде функционише као стратешки координатор који пружа логистичку подршку видљивим актерима, где се у конкретном случају посебно истичу тзв академске елите које се захваљујући контроли финансијских токова већ дуги низ година налазе под директним утицајем агената западног интереса.

Мобилизација јавности

Користећи концепт ”студената” као идеолошки неутралног језгра протестног покрета, режисери обојених револуција започињу процес мобилизације различитих демографских група — лево-либералних посредством директних активности прозападне опозиције и њима блиског НВО сектора, генерација СФРЈ кроз обећање поновљене младости у кључу југоносталгије, и оних национално-оријентисаних одржавањем илузије о патриотизму као покретачкој снази покрета.

Уколико су ”студенти” у орвеловском новоговору портестног покрета већ постали синоним за псеудо-божански морални ауторитет, генерације средњих година играју улогу емотивног ресурса, тешко замењивог у пропагирању наратива изграђених око мотива ”наша деца”. Најзад, десно-оријентисаним групама поверена је извршна улога у погледу омасовљења протеста, што уједно и сузбија критичко промишљање актуелних процеса замењујући га осећањима припадности и колективизма.

Медијски паралелни светови

Одржавање истовремене ангажованости ових различитих демографија одвија се посредством јасно разграничених медијских простора на којима се објављују различити садржаји, у складу са спроведеним социо-психолошким профилисањем.

Примера ради, Инстаграм налози директно повезани са тзв ”студентима у блокади” наступају из угла апсолутне самоуверености и моралне супериорности, десно-оријентисани извори, укључујући ту и значајан део српског сегмента Телеграма, све више се баве оправдавањем укључености националиста у текуће процесе.

Оно што обједињује све ове различите сфере јесте неодређивање према стварним политичким питањима — ограничавајући читав политички програм на формулу ”власт је лоша и мора бити срушена”, координатори актуелних догађаја одржавају илузију идеолошке неутралности, омогућавајући свакоме да пројектује сопствене вредности на читав протестни покрет. Нико неће рећи да нису у праву.

Перспективе

Оваква архитектура највеће политичке заблуде од петооктобарског државног удара, нажалост, дала је своје резултате — остварена је значајна поларизација друштва, а унутрашња ситуација, укључујући ту и безбедносну, креће се у смеру даље дестабилизације.

Крајњи циљеви координатора протестног покрета, међутим, не завршавају се овде — текуће блокаде део су шире стратегије радикализације и за циљ имају учвршћивање наратива о полицијској репресији који ће потом бити употребљен за оправдавање далеко тежих безбедносних инцидената у које ће бити укључени обучени радикали као што је то био случај у ноћи између 28. и 29. јуна.

Но, све ово се не одвија без одређених изазова — судећи по скорашњој измени медијске стратегије, чини се да се протестни покрет суочава са све више проблема у својим покушајима да истовремено манипулише и прозападним и национално-оријентисаним снагама. Поврх тога, утицај текућих блокада на свакодневницу значајног дела становништва почео је да изазива очекиване негативне реакције. И ове чињенице несумњиво ће утицати на даљи ток догађаја.

(drustveniudar)

Препоручујемо

Политика

17 21

ОСВАЈАЊЕ СЛОБОДЕ СА НЕБЛОКИРАНЕ ЕГЗОТИЧНЕ ДЕСТИНАЦИЈЕ...

05. 07. 2025. у 19:02

Политика

16 36

"ЉИГАВЦИ, ТАКО ИМ ЈЕ И КОД КУЋЕ, УЖИВАЈУ ДА ПОНИЖАВАЈУ" Народ бесан на блокадере који су понижавали раднике Чистоће (ФОТО)

05. 07. 2025. у 09:58

Политика

2 9

КО БЛОКИРА САОБРАЋАЈНИЦУ, ДО 2 ГОДИНЕ ЗАТВОРА ОДМАХ! Италија нема милости за блокадере - 7 година затвора ко окупира зграду

05. 07. 2025. у 09:08

Политика

0 17

СВАКА ЧАСТ ОВОМ ПОЛИЦАЈЦУ! Блокадери и опозиционари га окружили, он их сатро аргументима! (ВИДЕО)

04. 07. 2025. у 13:28

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације