ОД РИБНИКАРА ДО ГРАЦА: Када Србија крвари – крива је власт; када Аустрија крвари – несрећан случај

Трагедије које су задесиле Србију и Аустрију, Грац и Београд, у којима су страдала невина деца, не само да су откриле дубину политичког лицемерја западних елита,него и једног дела српске дијаспоре која је, уместо саучешћа у болу целе Србије, постала инструмент и ветар у леђа опозиционих политичара који су тај чин искористили за предизборну кампању и увод у дубоку дестабилзацију Србије.

Фото: Принтскрин

Након масакра у Основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду, прозападне опозиција, као да је спремно чекала, уз финансијску, логистичку и медијску помоћ колективног Запада покренула је вишемесечне протесте под паролом „Србија против насиља“. Оно што је почело као одавање почасти страдалима, убрзо се претворило и предизборну кампању усмерену директно против актуелног режима. Међутим, ови протести, где се директно за трагедију оптуживала власт у Србији, нису остале у нашим границама.

У више наврата током 2023. године, у Бечу су организоване шетње солидарности са истим натписима и порукама који су, осим политичког карактера, имали и подршку дела аустријских политичара. Јавно су се ту појављивали не само представници дијаспоре блиске прозападним опозиционим структурама у Србији, већ и сами аустријски политичари, укључујући Андреаса Шидера, посланика Социјалдемократске партије Аустрије и члана Европског парламента, који је своју подршку дао и протестима након избора у децембру 2023. године а затим и студентским блокадама.

Шидер је више пута искористио трагедију у Београду да у својим јавним наступима оптужује српске власти за „системско насиље“, „прогон опозиције“ и „угрожавање демократије“. У децембру 2023. Шидер је био и посматрач на изборима, а након што је опозиција коју је нескривено подржавао, изгубила на изборима, јавно је објављивао како су избори покрадени и дочекивао Маринику Тепић и Европском Парламенту.

Фото: Принтскрин

У тој атмосфери политичког активизма у дијаспори, појављују се и појединци из српских организација у Бечу који су такође стали уз овај покрет, директно учествујући у шетњама, наступима и медијским изјавама које су биле у функцији дискредитације српске власти.  Док се у Србији још није знало ко стоји иза злочина у школи, а истрага је тек почињала, у Бечу су већ дефиловали транспаренти на којима је власт у Србији оптужена за „дечије жртве“.

Фото: Принтскрин

Ипак, парадокс целог овог политичког театра и хипокризије, избила је у први план тек након трагичног догађаја у Грацу, када је страдало 11 људи од којих је деветоро деце, а више од 11 је још увек у критичном стању. Србија је у време шока и бола након тог догађаја одмах постала предмет непрекидних напада и захтева за политичком одговорношћу, Аустрија се пак, упркос чињеницама и стању аустријског друштва, третира потпуно другачије. Сада, западни политичари, укључујући и Шидера, овај стравични злочин представљају као „индивидуални случај“, као и да „такве ствари не могу бити предмет предикције и да се самим тим не могу спречити“, да је „друштво реаговало добро“ и да „нема кривице међу политичарима“.

Фото: Принтскрин

Уместо да сада, међу својима, траже одговорност за системске пропусте, будући да Аустрија већ дуги низ година води битке са екстремизмом, илегалном миграцијом, џихадистичким ћелијама, свакодневним „индивидуалним нападима“, претњама терористичким нападима, а недавно и низом претњи бомбама које су биле послате школама широм Аустрије – на свени је потпуна релативизација оваквог стања. Безбедносни извори годинама упозоравају да је Аустрија један од центара радикалних исламистичких мрежа у Европи, али ниједан западни политичар не доводи у питање безбедносну структуру ове државе, нити оптужује аустријску власт да је „створила атмосферу насиља“. Такав луксуз Србији нажалост није био дозвољен.

Посебно је индикативна чињеница да поједини представници српске дијаспоре у Бечу сада практично бране аустријске власти по истој оној матрици коју су одбијали да примене када је Србија била на удару. Тако, поред Александра Станковића, који се оглашавао и након трагедије у Грацу и говорио пре званичних извештаја, за медије је говорио и новинар и наставник Дејан Ристић, практично преузима улогу неформалног адвоката аустријских безбедносних служби.

Случајеви ове две трагедије у Београду и Грацу, тако јасно приказују политичке дупле аршине којима се Србија годинама суочава на међународној сцени, али су и огледало како део српске дијаспоре својим деловањем, свесно или несвесно, постаје продужена рука туђих политичких интереса, истовремено бранећи труо и опасан систем ове европске државе, и нападајући своју матицу. За разлику од оних који штите интересе сопствене државе, макар били и критички настројени, овај полтронски део расејања је спреман да сваку трагедију, било у Србији или Аустрији, претвори у лични маркетинг не марећи уопште какву слику шаље о себи и својој држави.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације