МЕДИЈСКА ШИЗОФРЕНИЈА: Како су најгласнији лудаци постали ауторитети

У МОРУ лажних вести, полуинформација и таблоидних наратива, један видео исечак са подкаста из Шпаније није ништа више од последњег зрна у добро нађубреном пољу дезинформација.

Фото: принтскрин

У њему Габи Рејчел, менаџерка елитног клуба „Blue Marlin“ на Ибици, прича како је један гост из Србије за једно вече потрошио 155.000 евра. Купио је, између осталог, специјално издање розе шампањца „Дом Перинјон“ и још 200 боца. Када је додала да је у питању био „српски дипломата, или нешто слично“, српски интернет је једва дочекао и буквално експлодирао.

Али ова прича не почиње тим видео прилогом, она је само један мали делић и пример како се дезинформације пакују, шире путем фарме ботова и прихватају као истина, без икакве провере, без промишљања и затим злонамерно тумаче по вољи једне интересне групације која своју кампању заснива искључиво на лажима.

Од подкаста до народне „истине“

Видео се најпре појавио на Инстаграм страници „Ibiza Haxx“, а убрзо је доспео на Твитер где су га домаћи ботови почели масовно делити. У недостатку проверених информација, одмах је покренута лавина коментара о ком политичару из Србије је реч. Иако је и сама актерка снимка изјавила да је реч „можда о дипломати“, то је извесним групацијама било довољно да наметну овакав наратив.

Ово није почело случајно и није први пут да се дешава, напротив, овакав вид извештавања и ширења информација је постао пракса у домаћем медијском простору, где су примат на пропагандом од стране медија преузели профили на мрежама који су претворени у мета медије.

На примеру као што су јутјуб канали Славија Инфо, Србин Инфо, Инфо Дестилерија, ХелмКаст, КОД 33 можемо видети очигледну синхронизацију рада и пласирања дезинформација.Њихови подкасти имају идентичан визуелни стил, наслове у истом тону и углавном исте госте: Мила Алечковић, Драгана Трифковић, Милован Бркић, Драгомир Анђелковић, и сви други који су спремни за тренутак славе да изговоре најгнусније лажи на рачун председника државе, појединих политичара али и свих оних који се не слажу са политиком која стиже из западне кухиње.

Ови људи у разним варијацијама понављају идентичне фразе: „Вучић је лудак“, „он је психопата“, „он ће сахранити Србију“, „он је издао Србију“, „они троше наш новац“.

Без обзира на чињеницу да је у односу, не само на земље у региони него и на земље Европске уније, Србија не само што води суверену политику, него изузетно добро балансира између истока и запада, при том, економска ситуација у земљи је далеко боља него што је случај са другим земљама. Али, слушајући ове људе и прихватајући тезе са друштвених мрежа, обичан корисник ове агресивне пропаганде, полако подлеже том утицају, и сваку своју личну фрустрацију лечи кроз мржњу према режиму.

Важно је истаћи да су неки од њих, попут Бркића, годинама познати као извор неутемељених и скандалозних тврдњи. Некада је јавност те приче гледала као маргиналне, сензационалне или једноставно као шунд. Људи су Таблоид читали и смејали се. Међутим, временом, у недостатку медијске писмености и у атмосфери свеопштег незадовољства, овакве теорије завере почеле су да се третирају као „истине које нико не сме да каже наглас“.

Оно што се некада посматрало као маргина, сада је систематски каналисано у медијску машинерију.

Ибица и Боби Петровић

И онда, истина. После неколико дана, прозападни медиј Нова С је објавио да се не ради ни о каквом дипломати, већ о Бобану „Бобију“ Петровићу, некадашњем фудбалеру, музичару, ди-џеју и писцу. Човек са животном причом која је сама по себи вредна подкаста, али никако сензације.

На званичној страници клуба „Blue Marlin“ касније је објављена исправка: Габи није тврдила да је у питању дипломата, већ је рекла „или нешто слично“. Такође је наглашено да се догађај није догодио недавно, већ пре више година.

Али, као и увек, истина долази прекасно. Када је вест већ „легла у народ“, када се већ уклопила у очекивану матрицу о бахатим владарима и њиховој деци, нико више није желео да слуша објашњења. И они који шире овакав вид пропаганде свесни су тога, да када се једном лаж пусти у промет, никакав истина је не може опрати. То остаје у подсвести као плодно тло на које се надодају нове и нове лажи, а бес и незадовољство, које немају никакве везе са тренутним режимом, само бујају.

Како функционише лажна истина

Није проблем само у томе што је нешто лажно, већ у томе што нико више не пита, да ли је истинито? У оваквом окружењу, комбинација таблоида, сензационалних подкаста и ботовских мрежа делује брже од било ког новинарства. Информација која одговара унапред припремљеној нарацији одмах се прихвата. И што је више пута поновиш, то постаје „стварност“.

Лаж не мора бити добро осмишљена. Довољно је да буде емоционално набијена, да одговара страху, бесу или фрустрацији публике, односно потреби да се оправда лично незадовољство, лични неуспех. У том контексту,председник државе, у овом случају Александар Вучић као мета добија улогу готово митског зла. Све што га представља као изопаченог, лудог, болесног, одмах добија на тежини, без икаквог доказа.

Или провераваш — или верујеш

Случај са Ибице није случајност, већ последица година континуираног рада на урушавању поверења у званичне институције, у медије,и пре свега у здрав разум. Данас више није важно шта је истина, већ ко први каже нешто што звучи довољно убојито.

У доба када свако има свој канал, свој микрофон и своју публику, најгласнији побеђују. Али питање остаје: да ли желимо да нам стварност обликују јутјуб таблоиди и кликбејт наслови? Или ћемо бар покушати да проверимо, пре него што поверујемо?

Јер хиљаду пута поновљена лаж можда постаје привремена истина, али истина, на крају, увек стигне. Само што понекад стигне кад је већ касно.

(Васељенска)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације