НЕЋЕ МОЋИ: Епидемија

У ВРЕМЕ епидемије вируса корона држава је увела полицијски час. Сада опет живимо у некој врсти полицијског часа, поново захваљујући епидемији, само друге врсте.

Фото З. Јовановић

Дана 15. марта 2020. проглашено је ванредно стање на територији целе државе. Затворене су школе и универзитети, забрањена масовна окупљања, а три дана касније уведен је полицијски час, први пут на територији Србије после Другог светског рата. Ванредно стање и полицијски час укинути су 6. маја, али је, услед драстичног погоршавања ситуације, председник Александар Вучић 7. јула најавио поновно пооштравање мера, укључујући и полицијски час током викенда, са одређеним временом за шетњу пензионера, мајки с малом децом и кућних љубимаца. Ова најава изазвала је револт дела народа који је доживео климакс током неколико дана насилних демонстрација испред Скупштине Србије, у оквиру којих је чак покушан упад у ову институцију (демонстранти су пробили врата и стигли до хола зграде, где их је полиција зауставила).

Нисам био баш присталица ових драстичних мера и веровао сам да се ситуација са епидемијом злоупотребљава (да ли с намером, или из незнања). Не само код нас него широм света. Ове сумње су се у годинама које су уследиле у великој мери показале као сасвим оправдане. Као човек који верује у државу и ред, иако су они врло несавршени, ове одлуке сам прихватио без гунђања и повиновао им се, иако се нисам слагао.

Пет година касније, у јулу 2025, поново се осећам као у ванредном стању и за време полицијског часа. Поново свако кретање мора да се планира унапред да би се ускладило с полицијским часом који, сада, одређују и намећу суштински исти они који су пре пет година упадали у Скупштину противећи се увођењу полицијског часа. Поново нема нормалног живота. Поново, на пример, не можете на миру да прославите рођендан у неком градском кафићу, јер морате да рачунате на то да треба да завршите пре почетка блокада и да стигнете кући пре полицијског часа, односно изласка блокадера на улице. Свако кретање мора да буде паметно и пажљиво промишљено да не би било проблема.

Прва разлика између ова два случаја је у питању ко уводи ванредно стање (и полицијски час). У првом случају, то је била држава, то јест легално и легитимно изабрана власт на легалан и легитиман Уставом прописан начин, а у другом случају је то руља која нема никакав легалитет, а тешко да се може говорити и о било каквом легитимитету.

Чувени немачки политички и правни мислилац Карл Шмит у делу "Политичка теологија" из 1922. формулише познату дефиницију према којој је "суверен онај ко одлучује о ванредном стању". Шмит је сматрао да се прави облик суверенитета не види у нормалном стању, када систем функционише по уобичајеним правилима, већ у ванредној ситуацији - када држава суспендује закон како би спасла саму себе. У том тренутку, открива се ко стварно влада:

"У ванредном стању право се суспендује у циљу очувања самог правног поретка." Шмит је својом теоријом о ванредном стању указивао на нужну везу између моћи и права. За њега, право није аутономни систем већ производ одлуке суверена. У тренутку кризе, прави суверен није онај ко поштује норме већ онај ко их може суспендовати - да би држава преживела.

Актуелне блокаде несумњиво представљају покушај да се насилним и нелегалним средствима сувереност преотме од легалних државних структура и пребаци на неке опскурне елементе који се сасвим прорачунато, али и потпуно неоправдано, називају некаквим еуфемистичким именима попут "студенти" или "грађани", иза којих неупитно постоји неки "Свенгали" (лик из истоименог романа Жоржа де Моријеа који је постао синоним за злог манипулатора из сенке).

Да се ради управо о овоме потврђује и бивши председник Србије Борис Тадић, који у интервјуу за "Данас" каже да се "Србија суочава са врло специфичном ситуацијом у којој је власт већ срушила уставни поредак, а грађани су већ увели ванредно стање" и додаје да "то да ли ће и када Вучић увести формално ванредно стање више није ни релевантно". Да ли је, или није власт "срушила уставни поредак" - дискутабилно је питање. Посебно када о томе говори неко ко је Србијом владао као што је то чинио Тадић. Али ово друго о чему говори је врло озбиљна и важна ствар коју је уочио чак и Тадић, иако о томе говори на погрешан начин (не само зато што Вучић, односно председник Републике није тај који уводи ванредно стање). Наиме, о томе да "грађани" уводе ванредно стање могло би се говорити само под условом да је то урађено на Уставом прописан начин - преко Народне скупштине, односно у случају да Скупштина не може да се састане, заједничком одлуком председника Републике, председника Скупштине и председника Владе - јер на њих су грађани (без наводника) пренели свој суверенитет и учинили их суверенима. У случају да нека група грађана на себе силом преузима прерогативе који јој не припадају, као што је увођење ванредног стања, недвосмислено се ради о државном удару и о ономе на шта власт све време упозорава, а "грађани" (овај пут с наводницима) негирају - о кривичним делима против уставног поретка.

Друга, али не мање важна разлика је у томе што су у првом случају ванредно стање и полицијски час увођени да би се спречило ширење болести, а у другом, "грађанском" се ово чини да би се болест раширила. И то не баш сасвим метафорички речено болест. С обзиром на то да се налазимо у ситуацији својеврсне епидемије, можда би власт требало да размисли и о овој опцији. Наравно, у складу са Уставом и законима. 

Препоручујемо

Колумне

0 2

НЕЋЕ МОЋИ: Улога кафане у светској револуцији

29. 06. 2025. у 09:15

Колумне

0 2

НЕЋЕ МОЋИ: Асистентски морал

08. 06. 2025. у 09:15

Колумне

13 4

НЕЋЕ МОЋИ, Тамо где се спаљују књиге...

01. 06. 2025. у 14:05

Колумне

0 6

НЕЋЕ МОЋИ: Земље усправних људи

11. 05. 2025. у 13:33

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације