НЕЋЕ МОЋИ: Учинимо Стијака богатијим

Шта се дешава када неки домаћин пусти пчеле на блокадере, или професор пусти питања на студенте?

Фото З. Јовановић

Термин "пахуље" (snowflakes) појавио се у англофоној култури као жаргонски начин да се опише одређени део млађе генерације, за коју критичари тврде да је претерано осетљива, лако увредљива и неспособна да се носи с различитим ставовима и животним непријатностима. Иако на први поглед делује као безазлен израз, унутар савремене културне дебате он носи дубље значење и раскринкава вредносни суд о начину на који је западно друштво, посебно у последњих двадесетак година, обликовало нове генерације.

У овоме умеју, упркос својој "осетљивости", да буду веома агресивни и немилосрдни и долазимо до тога да "пахуље" које наизглед захтевају толеранцију за све, често показују најмање толеранције за другачија мишљења. Та нетолеранција долази у облику јавног срамоћења и "отказивања" оних који не деле исти вредносни кодекс, чиме се борба за равноправност често претвара у нову врсту културног ауторитаризма.

Примера за овај тоталитаризам је прегршт, али навешћу само један илустрације ради. Брет Вајнстин је био професор биологије на Евергрин стејт колеџу у америчкој савезној држави Вашингтон. На његовом факултету је 2017. године организован догађај у оквиру којег је тражено да бели студенти и професори не дођу на наставу или посао, као симболичан чин суочавања са оним што се у "воук" култури назива "белом привилегијом". Вајнстин је у писму управи факултета мирно и аргументовано објаснио зашто сматра да је овај захтев погрешан и контрапродуктиван. Он није негирао расизам, нити је бранио расисте већ је истакао принципијелно да је различито ако се нека група добровољно повуче као знак протеста, а сасвим друго ако се другој групи забрани или се од ње очекује да се повуче. По њему, то је био облик расне сегрегације, ма колико добронамерно осмишљен.
Реакција дела студената била је бурна и агресивна. Вајнстин, иначе професор прогресивно-либералног опредељења, оптужен је за расизам, одржани су протести и окупације просторија факултета, а студенти су га пратили по кампусу уз претње и увреде. Администрација колеџа није успела да обезбеди његову безбедност нити да умири ситуацију. Вајнстин и његова супруга, професорка на истом колеџу, били су присиљени да напусте Евергрин јер су инсистирали на академској слободи и праву да аргументовано критикују било коју иницијативу.

Нажалост, овај феномен "пахуља" поодавно се проширио и на Србију, а своју кулминацију достиже ових дана, у оквиру "студентских блокада". Најновија жртва оваквог прогона је професор на Медицинском факултету Лазар Стијак, који је 11. јуна покушао да оде на свој посао у Деканат, односно, како је саопштило митско биће, пленум Медицинског факултета, пробао да "насилним путем уђе у зграду Деканата Медицинског факултета и том приликом вербално напао више студенткиња и студената". Сви који су погледали снимак овог догађаја на луксембуршкој телевизији Н1 могли су да виде да Стијаков покушај није био "насилан", као и да његова вербална размена са студентима није била "напад". Осим ако сте гореописана "пахуља" која се топи, односно пада у несвест чврсто у руци стежући свој мобилни телефон чим јој се без "тригер ворнинга" постави неугодно питање о речи "пленум".

Невиђена дрскост професора Стијака демонстрирана његовим недопустивим покушајем да без индекса уђе у Деканат који су студенти сасвим легитимно блокирали пошто имају осећај да им право на то припада (оставили им га мама и тата, ваљда) није, међутим, његов једини преступ - има тога још. Стијак се дрзнуо и да посети "ћациленд" у којем су окупљени студенти другачијег мишљења од ових "правоверних", они који заслужују сав презир и праведну дискриминацију исправних Стијакових колега попут Милутина Костића о којем сам писао прошле недеље.

Али има тога још. И још је горе. Како у свом саопштењу наводи митско биће с Медицинског факултета, професор Стијак је "политички активан као истакнути члан Српске радикалне странке". Чекајте, они који управо састављају некакву листу за некакве парламентарне изборе некоме замерају политички активизам? Да ли је проблем политички активизам сам по себи, или је проблем што је професор Стијак другачијег политичког опредељења од, на пример, професора Јова Бакића, идеолога јахања, динстања и бацања у Саву и Дунав? Због тога ове "пахуље" траже да професор Стијак буде отпуштен "у најкраћем могућем року".
Вратимо се професору Вајнстину. Он је због прогона чија је жртва био заједно са супругом тужио свој колеџ због кршења његових грађанских права и неспособности управе да му обезбеди безбедно радно окружење током кризе. Свестан својих прекршаја, колеџ је прихватио вансудско поравнање и професору исплатио 500.000 долара и тиме су га студенти на неки начин учинили богатим. А Америка је озбиљна држава. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације