НЕЋЕ МОЋИ: Земље усправних људи

У МОСКВИ су се 8. маја, под сводовима Кремља, сусрели Милорад Додик и Ибрахим Траоре. Зашто је фотографија њиховог руковања симболички можда најважнија слика с прославе 80. годишњице победе у Другом светском рату?

Фото З. Јовановић

После два дана појавио се бели дим и уједно најважнија светска вест, изабран је нови папа - поручила нам је у уводном коментару дневника на Новој С Јелена Обућина. "Коментар је слободан", цитат је давнашњег уредника "Гардијана" Си-Пи Скота из 1921. године који се и даље с поносом наводи у заглављу рубрике с колумнама овог листа. Но овај цитат има и наставак: "Али чињенице су светиња." Иако је битна, тешко да је избор новог папе најважнија светска вест, пошто више од четири петине од осам милијарди становника ове планете баш брига ко је верски поглавар Римокатоличке цркве. Шта, на пример, мог пријатеља Јасина, јорданског суниту, једног од две милијарде муслимана на свету, занима ко шефује Ватиканом?

Или шта то мења у животу једног просечног Србина православца, осим у смислу да ли ће се нови папа коначно у Јасеновцу поклонити жртвама усташког геноцида и наставити да спречава канонизацију блаженог Алојзија Степинца? Уосталом, и за то би требало да га буде баш брига, јер су и та питања важнија за њих саме и њихово спасење, него за једног просечног Србина. Једном просечном Србину, или Јорданцу, то може да буде најважнија вест дана, али свакако није најважнија вест на свету. Али разумем да натпросечним Србима то може да буде најважнија вест. Они и овако више воле папу него патријарха, и Ватикан више од Пећке патријаршије. Без обзира на то ко је папа и ко је патријарх и какав је Ватикан, а каква Пећка патријаршија. Надам се да ти натпросечни Срби не би више волели комшијско дете него своје, па макар оно било и лепше и боље од њиховог. А није.

Овај феномен је последица опаке ствари која се запатила код нас, али која нас, нажалост, не чини јединственим у свету. Реч је о аутоколонијализму, психичкој болести коју су нам, као заражену ћебад америчким Индијанцима, донели западни колонизатори.

Због тога је мени тог 8. маја важнија вест од избора новог папе био сусрет и руковање председника Републике Српске Милорада Додика с председником Буркине Фасо Ибрахимом Траореом. Без обзира на то колико њихов сусрет и руковање кратко или дуго трајали, без обзира на то шта су један другоме рекли, без обзира на то што су и Република Српска и Буркина Фасо из глобалне перспективе по својој економској, војној или политичкој тежини, могло би се рећи, безначајне, фотографија њих двојице има ретко симболичну тежину, јер се ради о двојици највећих бораца против неоколонијализма данас у свету.

Док се Додик бори за слободу од јарма немачког генералног губернатора Кристијана Шмита, Траоре је успео да коначно из своје земље протера француску војску и ослободи је стиска Париза. Попут Додика, и Траоре има великих проблема са исламским екстремистима и бори се против исламистичке побуне коју су 2015. у његовој земљи започели припадници Ал каиде, чији су борци долазили и у Босну да секу српске главе и од којих су многи ту остали до данас.

Капетан Ибрахим Траоре, најмлађи председник на свету, на власт је дошао државним ударом 30. септембра 2022. свргнувши француску марионету Пол-Анрија Сандаго Дамибу, који је на власт, такође, дошао државним ударом, али је био много увиђавнији према Французима, па га је Париз сматрао легитимним и демократским владаром. Заједно с колегама из Малија и Нигера, 8. јула прошле године формирао је Конфедерацију држава Сахела како би се здружени лакше одупрли западном колонијализму и побољшали живот својих грађана.

Као и Додик, и Траоре је наследио борбу коју је пре њега повео један велики човек којег су елиминисали западњаци. Зна шта треба да ради, јер пред собом има најблиставији могући пример, пут који је пре нешто више од четири деценије започео један други капетан, човек који заслужује најдубље поштовање, Тома Санкара. Санкара је својој домовини укинуо колонијално име Горња Волта и назвао је Буркином Фасо - земљом усправних људи, што неки преводе и као земљу честитих људи. Одмах по доласку на власт, започео је свеобухватне и корените промене и на унутрашњем, и на спољашњем плану. Банални али индикативни примери - Санкара је службене "мерцедесе" заменио скромним "реноима 4" и државним службеницима забранио да у иностранство путују "бизнис класом", јер "без обзира на то којом се класом путује, увек се стиже у исто време". (Можда би и Додик, а и други из овог примера могли нешто да науче.)

Бескомпромисном борбом за добробит свог народа и државе се, наравно, замерио многима, највише Француској и тадашњем председнику Франсоа Митерану, којег је у више наврата дрско "вратио на место". Ова усправност коштала је Санкару живота - убијен је 1987, после само четири године владавине, у државном удару који је предводио његов најбољи пријатељ и саборац из младости Блез Компаоре. Иза завере су, наравно, стајали Французи.

И Додику, и Траореу је, због ствари које раде за добробит свог народа, глава у торби. Док једног осуђују и покушавају да га ухапсе и (за сада) елиминишу само на тај начин, против другога су већ организовали десетак државних удара који су сви спречени на време. И Додик, и Траоре, и народи Републике Српске, и Буркине Фасо избавитеља, не без разлога, виде у Русији. Још једној земљи усправних људи.

Препоручујемо

Колумне

0 1

НЕЋЕ МОЋИ: НЕО-ДСС и питање лустрације

04. 05. 2025. у 19:02

Колумне

0 4

НЕЋЕ МОЋИ: Кад вегетаријанац суди о бифтеку

27. 04. 2025. у 09:15

Колумне

0 4

НЕЋЕ МОЋИ, Пешчаник јуче, данас, сутра

13. 04. 2025. у 07:00

Колумне

1 4

НЕЋЕ МОЋИ: За идеале гину будале

30. 03. 2025. у 10:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације