НЕЋЕ МОЋИ: НЕО-ДСС и питање лустрације

КАКО се Демократска странка Србије промењеног имена окренула против саме себе и придружила онима који жале што се 6. октобра 2000. нисмо "пробудили без неких људи"

Фото З. Јовановић

Када је председник Новог ДСС-а Милош Јовановић 29. маја 2022. саопштио да странка коју је предводио Војислав Коштуница мења име могло се наслутити да следи заокрет у односу на оно што је та странка представљала и за шта се залагала, а не само корекција и прилагођавање страначког деловања новим околностима и исправљање неких грешака из прошлости. Ако је ДСС у том тренутку нешто имала, то је била њена традиција и принципијелност, истрајност у ономе што су њени противници у првим годинама после 5. октобра поспрдно називали "легализмом" и "држањем Устава као пијан плота".

Очекивало би се да су лидери ДСС-а до данас схватили (Војислав Коштуница вероватно јесте) да им је једна од највећих грешака било уједињавање са политички, идеолошки и морално потпуно супротстављеним странкама зарад рушења Слободана Милошевића, али нису. Зашто им је то било грешка? Не због успеха у рушењу Милошевића (мада данас верујем да је и само то рушење било погубно за Србију), него због онога што је уследило практично одмах по доласку ДОС-а на власт - отимање победе и вођење политике знатно другачије од оне за коју се Коштуничин ДСС залагао. Подсетићу вас само на смењивање Драгана Маршићанина са места председника Скупштине Србије 6. децембра 2001. године (пошто посланици остатка ДОС-а нису могли да га смене на легитиман начин, сам је поднео оставку да би спречио циркус у Скупштини и заштитио углед те институције) и потоње одузимање мандата 21 посланику ДСС-а које је уследило 11. јуна 2002. године.

Са таквим искуством, ко би могао да помисли да би поновно уједињавање са политички, идеолошки и морално потпуно супротстављеним странкама у другом наврату могло донети некакав другачији резултат него тада? Неки јесу и тим потезом умногоме допринели потпуној дезинтеграцији парламентарне деснице у Србији. Зашто би неко (поново) гласао за ДСС знајући да тиме даје глас Странци слободе и правде, која ће у потоњим трвењима готово извесно победити, јер иза себе има исту ону финансијско-медијско-политичку машинерију као и у периоду после 5. октобра 2000. ("Викиликс" јасно указује колики је Запад напор улагао у уништење ДСС-а. Тадашњи амбасадор САД у Србији Камерон Мантер жалио се, на пример, 8. септембра 2008. да "ниједан од релативно прогресивних чланова ДСС-а с којима смо разговарали још није спреман да потегне нож на Цезара" због неуспелог покушаја његове амбасаде да иницира пуч у Демократској странци Србије и уклони Војислава Коштуницу и "његове фанатичне националистичке следбенике").

У међувремену, од промене имена 2022. до данас, ДСС је од конзервативне партије постао револуционарна партија навијачког имиџа. Од странке чији је високи функционер принципијелно поднео оставку на место председника Скупштине Србије да би заштитио њен углед, до странке чији председник углед те институције димним бомбама и сузавцем баца у блато.

Сада се нео-ДСС одриче још једне тековине ДСС-а којег је предводио Војислав Коштуница.

Од странке која се жестоко противила увођењу закона о лустрацији, постала је странка која пише закон о лустрацији. Прозападне, либералне снаге залагале су се одмах након петооктобарских промена за лустрацију и чистку оних за које је процењено да "није требало да се пробуде". Томе се, из принципа, противио политички блок предвођен Коштуницом који је тврдио да му "лустрација превише личи на освету" и, уместо револуције (и револуционарне правде), желео еволуцију друштва. Војислав Коштуница је "врло енергично био против лустрације (".) Био је експлицитно против", говорио је својевремено један од највећих заговорника овакве чистке и један од лидера ДОС-а, Жарко Кораћ.

После убиства премијера Зорана Ђинђића, у атмосфери "Сабље", досовци су, коначно успели у свом науму, и у Скупштини Србије је 3. јуна 2003. усвојен Закон о одговорности за кршење људских права, што је званично име закона о лустрацији, али посланици ДСС-а нису за њега гласали и касније га, по доласку на власт ове партије у децембру 2003, нису примењивали. "Када је Коштуница постао премијер, понашао се као да тај закон не постоји", жалио се својевремено Зоран Живковић, премијер у време усвајања тог закона. И садашњи шеф посланичке групе Новог ДСС-а у Скупштини АП Војводина, угледни професор Правног факултета у Новом Саду Бранислав Ристивојевић својевремено је критиковао идеју лустрације као једног од правних средстава за "запушавање својих или туђих уста", односно једним од механизама за наметање "самоцензуре или цензуре којима се ограничава шта се може говорити, рећи или саопштити, о чему се може причати, дебатовати, аргументовати и слично". ("Речник 'политички коректног' геноцида или вербални деликт поново међу Србима", НСПМ, 21. новембар 2016)

Данас, његов страначки колега, такође професор Правног факултета, само у Београду, Милош Станковић "ради на овом закону" и верује да је усвајање таквог правног акта неопходно да не бисмо поново "пропустили прилику да се такав поступак спроведе после промене власти пре четврт века". Интересантно је да су свој Предлог закона о одговорности за кршење људских права Скупштини Србије већ 23. децембра 2024. године предали посланици предвођени Александром Јовановићем Ћутом, што им и приличи, за разлику од ДСС-а. Сличан нацрт закона је 2020. представио и Покрет слободних грађана чији чланови данас заговарају револуционарни упад у РТС и Скупштину Србије сањајући неки нови 5. октобар. Да ли је сврставањем уз ове политичке снаге Нови ДСС одустао од идеје еволуције и приклонио се револуцији?

Препоручујемо

Колумне

0 4

НЕЋЕ МОЋИ: Кад вегетаријанац суди о бифтеку

27. 04. 2025. у 09:15

Колумне

0 4

НЕЋЕ МОЋИ, Пешчаник јуче, данас, сутра

13. 04. 2025. у 07:00

Колумне

0 6

НЕЋЕ МОЋИ: Блокирајте Луксембург

16. 03. 2025. у 16:00

Колумне

0 2

НЕЋЕ МОЋИ: Мартовске иде

09. 03. 2025. у 09:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације