НЕЋЕ МОЋИ: Метафора за правду

Најопасније у говору мржње нису увреде, већ тренутак када политички противник престане да се посматра као човек, а правосуђе то прогласи стилском фигуром

Фото: З. Јовановић

Пре нешто више од годину дана, на страницама "Вечерњих новости" упозоравао сам на опасност коју по народ и државу представља узурпација правосудног система, подсећајући на методологију коју је у САД применио чувени милијардер и "филантроп" Џорџ Сорош. Схвативши у једном тренутку да му је за промене које жели да спроведе у америчком друштву много практичније да новац улаже у избор тужилаца и судија него у конгресмене, сенаторе па чак и председнике, Сорош се готово у потпуности преоријентисао на стварање утицаја у овој грани власти.

Укратко, како на то указује бивши федерални тужилац и професор права Томас Хоган, улажући значајне своте новца у изборе за правосудне функције, пре свега тужиоце, "фундаментално је променио лице америчког кривичног правосудног система" тако што је утицао на то која ће кривична дела бити процесуирана и које ће категорије грађана бити на мети правосуђа, а које неће.

Иако смо већ дуже време свесни да је овај "принцип" присутан и код нас и то не само утицајем који је спроводио Сорош него и званичне америчке агенције попут УСАИД, ретко који случај до сада је ово изнео на светлост дана као случај политичке активисткиње Љиљане Браловић. Суд је њен говор мржње оценио као "употребу традиционалних, историјских и народних метафора" и истакао да је "ваљање у катран и перје историјски идиом за јавну осуду и срамоту, а не за стварна дела, а изрази да их јашемо или да их шутирамо изречене су у фигуративном, а не у дословном смислу". У медијима нисам видео објашњење за Браловићкину оцену да њени политички противници "нису људи".

Било је и раније позива да једну групу људи (који и нису људи) треба јахати, шутирати, ваљати у катран и перје. Историја нас томе учи боље него што бисмо желели. Ниједан велики прогон није почео логорима. Почео је речима. Ниједан погром није почео батинама. Почео је убеђивањем људи да жртве више нису баш сасвим људи. Нацистичка пропаганда није првог дана позвала на гасне коморе. Годинама пре тога Јевреји су описивани као паразити, бацили, штеточине и болест. То није било случајно. Није био циљ да се неко увреди, већ да се код публике промени морално осећање. Јер, ако неко више није човек, онда ни однос према њему не мора бити људски. То је суштина сваке дехуманизације.
Зато није најважније да ли је неко рекао "јахаћемо их" или "шутираћемо их", "катран и перје" или нешто друго. Важно је шта се тим речима постиже. А постиже се управо оно што је одувек био циљ таквог говора - да се код публике избрише граница између политичког противника и бића које више не заслужује достојанство. Управо зато су речи "они нису људи" најопаснији део читавог наступа. Све остало је само логична последица те претпоставке.

Наравно, не значи да је свако ко употреби овакву реторику нациста. Таква поређења су историјски неозбиљна и најчешће служе да се расправа угаси, а не отвори. Али механизам јесте исти. Исти је био код нациста, исти је био код бољшевика, исти у Руанди.

Зато би одбрана да је све то "само метафора" била смешна да није опасна. И Гебелсово називање Јевреја "паразитима" би, онда, могла бити само "традиционална метафора". Али су управо такве метафоре припремале људе да прихвате оно што би им иначе било незамисливо. А и самим Јеврејима у Немачкој јесте било незамисливо оно што их је задесило. Истраживања и историчари су једногласни у оцени да чак ни када су били у сточним вагонима на путу за фабрике смрти, нису веровали какво ће им бити исходиште.
И ту се враћамо до онога што је Сорош успео да изведе у добром делу САД, а видимо и у, доброј мери, у Србији. Прво је питање тужилаштва које је изабрало да Браловићку оптужи за "ремећење јавног реда и мира", а не за "изазивање мржње" (члан 317 Кривичног законика), што је једно од најтежих кривичних дела против уставног уређења и безбедности државе које се не односи само на тренутни мир на улици већ на дубоко урушавање равноправности и безбедности читавих друштвених група. Други степен је суд који очигледан говор мржње и дехуманизацију, па макар и увијене у "ремећење јавног реда и мира", третира као "метафору" и подводи под "слободу говора".

Али сваки пут када је неко озбиљно почео да објашњава да његови противници нису људи, други су почели да се понашају као да они заиста то и нису. То никада није била метафора. То је увек био први корак.

Препоручујемо

Политика

0 6

БРНАБИЋ БРУТАЛНО ОДГОВОРИЛА ЗНФ: Лазовић поново показује импресивно незнање и још већу неодговорност

20. 07. 2026. у 19:08

Политика

0 0

НЕМА КРИТЕРИЈУМА: Европска унија нас уцењује

20. 07. 2026. у 19:00

Политика

0 5

ЛАЖНИ АЛБАНСКИ ПОП ПОНОВО КРЕНУО У ЛОВ НА СРПСКЕ СВЕТИЊЕ: Огласила се Епархија

20. 07. 2026. у 18:19

Политика

0 0

КУМРАНСКИ СПИСИ, ЕСЕНИ И МАСОНИ

20. 07. 2026. у 16:43

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације