Србија

Јубилеј и слава храма у Змињаку, срцу Мачве Спасовдан сабор "сазвао"

Владимир Митрић

21. 05. 2026. у 12:58

Dodaj Novosti kao željeni izvor na Googlu

Храм Вазнесења Господњег у Змињаку, код Шапца, у срцу Мачве, прославио је крсну славу и велики јубилеј 130 година од службе роду и Богу.

Јубилеј и слава храма у Змињаку, срцу Мачве Спасовдан сабор сазвао

Светковину је предводио епископ шабачки Јеротеј, који је, уз саслужење мноштва свештеника, служио свету архијерејску литургију, пререзао славски колач и честитао славу храма, јубилеј светиње, уз пригодну беседу.

По обичају, епископа су дочекали свештеници и верници, а прву добродошлицу упутили су му и узели благослов малишани, који су после литургије и славског обреда извели богат програм у духу наше вере, традиције и културе.

Овај храм Бога живога је светиња за мештане Змињака, Петловаче Скрађана и околних села, али га често посећују и верници са свих српских страна. У том делу Мачве одавно не живе само Мачвани, већ и људи из Азбуковице и других места Србије, који су овде пронашли други завичај као и знатан број Срба са простора некадашње Југославије, који су се скућили у том крају. Саборно, свечано у молитви и лепим разговорима прославили су славу и јубилеј богомоље.

Из Крагујевца, из Епархије шумадијске, чији је први владика био комшија из Лешнице, Валерија Стефановић, дошао је протојереј ставрофор Милић Марковић, који је саслуживао у литургији. Прота Милић, који је чедо села Петловаче, како се могло чути, мада не живи у завичају, увек га и духовно и у сваком смислу носи. Радовао се што служи у храму где је крштен и он и његови најмилији.

А, лепа богомоља је и споменик културе, како кажу стручњаци"акарактеристичан пример храмова грађених у стилу ханзенатике у Србији с краја 19. века.

- Црква је подигнута у венском интервалу од 1890. до 1896. године-записали су хроничари. - О години изградње сведочи исклесан натпис на мермерној плочи постављеној на зиду припрате, изнад главног улаза. Подигнута о трошку црквеном, заузимањем свештеника Рајка Савића и Димитрија Павловића и тутора Николе Ракића из Змињака. Осветио ју је епископ Шабачки Димитрије 1899. године.

Објекат је пројектован и сазидан у стилу ханзенатике који је у то време био владајући стил у црквеној архитектури Србије и средње Европе. Основа је крстообразна са куполом на пресеку кракова крста, а плитка олтарска апсида у основи тространа. Западна фасада украшена је порталом и великом розетом изнад. Розета је изведена у камену са украсом у облику увијене траке. Портал је наткривен мањим тремом са два стуба спојена луком, изведеним у опеци. Стубови су исклесани у камену, имају базе и капителе.

Стабло стуба је у горњим деловима декорисано паралелним вертикалним канелурама. На северној и јужној фасади су по један велики квадрифор, на олтарској апсиди три монофоре, а на куполи их је укупно осам. Сви прозорски отвори су лучно заведени. Посебно је обраћена пажња на декоративност северне и јужне квадрифоре. Обе су реализоване у камену, где је посебна пажња посвећена обради витких и високих стубића, који деле прозорски отвор на четири дела и који су између себе повезани у целину луцима. Све четири фасаде завршавају се забатима, чији облици сугеришу облик кровних равни грађевине.

На пресеку кракова крста уздиже се изузетно складно уклопљена купола у масу целе грађевине. Постоље, тамбур и калота куполе просто израњају из грађевине тако да чине нераскидиву целину. Фасадне површине су украшене хоризонталним ужим и ширим пољима, која се наизменично смењују, и која подражавају средњовековни начин зидања у византијској средњовековној црквеној архитектури — наизменично смењивање редова камена и опеке.

Ентеријер овог споменика културе захваљујући својој крстообразној основи врло је простран и прегледан. Најпростији део је наос, изнад кога се уздиже купола, чија се конструкција директно ослања преко сводова на зидове грађевине. Свод је полубачваст. На западном делу је троделни простор који има тројаку улогу: мале припрате, простор за палионицу свећа и степеништа које води у галерију. Олтарска апсида је мањих димензија, изнутра је полукружна, а споља тространа. Две плитке нише на северној и јужној страни имају улогу проскомидије и ђаконикона.

Судећи по ктиторским натписима на појединим иконама, садашња иконостасна преграда настала је 1939. године. Преграда је дрвена, мањих димензија, са иконама које су дело, најмање тројице сликара. Већина икона на иконостасу је дело шабачког сликара Стојана Чалића. Престоне иконе Исуса Христа и Богородице вероватно су сачуване са старог иконостаса и уз промену димензија постављене на садашњи иконостас.