ФИЛМСКА ПРИЧА ТОМИСЛАВА ВУКОМАНОВИЋА: "Родитељи су ме оставили као бебу у дом, никад се више нису јавили"

Новости онлајн

19. 06. 2026. у 13:52

Живот пише најбоље романе, а такав пример је живот Томислава Томе Вукомановића, боксерског шампиона, који ће се 19. јуна, у петак од 19.00, борити у Ложионици у главној борби вечери против Дерика Квеја, шампиона из Гане и једног од најбољих боксера Африке у суперлакој категорији.

ФИЛМСКА ПРИЧА ТОМИСЛАВА ВУКОМАНОВИЋА: Родитељи су ме оставили као бебу у дом, никад се више нису јавили

Томислав Вукомановић је борац по рођењу! Као беба је остављен од стране родитеља када је имао два месеца и они му се више никада у животу нису јавили. Живот у дому није га пореметио да скрене са пута, што је случај са многим штићеницима дома без родитељског старања. Уместо тога, Томислав се посветио спорту, где је упознао тренера Душка Зорића у Кик бокс клубу Свети Георгије, а он је постао његов отац, како данас и зове.

Томислав је такође завршио државни Факултет за физичко васпитање и спорт у Бања Луци, а уписао је и мастер студије, где му је остало још два испита.

Он је своју животну причу поделио за Бокскаст, где је открио како је било живети у дому без родитеља, како је кроз спорт пронашао своју нову породицу, каква је улога његовог "таје" Душка Зорића, уз којег је постао шампион и сада брани WБЦ појас у Београду.

– Ја сам у дом стигао са два месеца, као беба сам остављен у дечијем дому Рада Врањешевић и ту сам провео највећи део свог живота, завршио сам факултет за физичко васпитање и спорт. Оно што је најважније је да ми је спорт отворио сва та врата, без спорта не бих усмерио себе ка том путу.

– Живот у дому, то је можда мало другачија стартна линија. Не желим да звучи патетично, али у дому деца имају све – од хране, медицинских средстава, шта год је било потребно, имали смо то на дохват руке. Не могу да будем патетичан да кажем да ми је нешто фалило. Породицу нисам добио рођењем, али сам је стекао кроз спорт и свој матични клуб Свети Георгије. Ту сам добио идентитет, добио сам све оно што је потребно да се изградим у личност каква јесам данас. Светог Георгија славим са поносом.

Томислав је описао и како је било живети у дому без породице, нарочито код неких великих празника попут Божића и Ускрса, који се традиционално славе у кругу породице.

– Никада нисам размишљао да ми нешто фали, јер сам тако научен у свом клубу да не тражим никакве изговоре да ми је тешко, да кукам. Свима је тешко, али свако мора да пронађе и онај задњи атом снаге, да да свој максимум, ако не дамо максимум, нећемо ништа постићи у животу, не само у спорту. Тако ме је научио мој отац Душко Зорић, који је главни тренер бокс и кик бокс клуба Свети Георгије. Ту сам дошао са 10 година, први пут сам ушао у салу где су се водили тренинзи.

– Пре тога су се одржавале хуманитарне ревије које је он организовао у циљу промоције спорта и помагања угроженима. Ја сам се као дете задесио на једној ревији. Био сам позван, свидео ми се спорт, али нисам био фасциниран спортом. Први пут када сам дошао у салу, највише ме је везала та његова љубав. Први пут када сам дошао, види непознатог члана, улази доле, пита ме да ли ћу тренирати, рекао ми је да ћу бити његов будући шампион. Сад се најежим када се тога сетим. То је мене везало да останем ту и та породична атмосфера у клубу, то је нешто што је највише мањкало у дому. Имао сам све, али сам тражио то нешто што није било ту, али сам пронашао у клубу, а то је та очинска фигура, која ме и дан данас води.

Колико је тешко било одрастати у дому где често деца умеју да скрену са пута?

– Било је ту мало отежавајуће, погрешни узори, погрешно се угледаш на некога ко има лоше понашање, али то је све и пример како не треба. Онда сам у једном одређеном моменту и ја кренуо несвесно. Онда се одједном десио преокрет, када сам се уписао и када сам осетио тај неки породични дух у клубу, тада сам научио неке ствари и научио сам оно што ме и дан данас мој отац учи – да никада нешто лоше не учиниш неком другом. Мени је то било најзначајније и што ме је водило ка том исправном путу.

Да ли си имао контакт са биолошким родитељима или неким од чланова породице?

– Нисам у контакту са њима, нити су они покушавали да ступе у контакт са мном. Имам једног рођеног и једног нерођеног брата, са њима сам у контакту. Али, ја своју праву и истинску породицу већ имам, тако да ову биолошку, што мој отац често говори "није битно ко те направио, него ко те одгојио", то је оно чиме се и ја водим. Враћати се у прошлост нема никаквог смисла, већ сам све прошао, нема потребе за тим да се враћам да бих разумео своју садашњост. Моја породица је Душко, његова супруга, клуб и све одатле се грана према једној заједници која је јака и с поносом могу да кажем да је велика породица.

Васпитачица Здравка има значајну улогу у Томином животу, посебно за период проведен у дому.

– Здравка је била васпитачица која је радила у одређеним сменама, она је пружала искрену љубав, знала је да ме мотивише, да учим и останем посвећен, пренела је неке ствари на мене које нисам осетио у том погледу пре тога. Она је једна од особа коју ћу памтити до краја живота из тог периода.

Колико је било тешко завршити факултет, а живети у дому за незбринуту децу?

– Све време сам живео у дому док сам студирао. Морао сам да проналазим свој мир, нисам имао своју собу коју не делим са неким. Човек се саживи са тим и напросто иде тако. Успео сам да завршим факултет за физичко васпитање и спорт. Причам италијански и енглески. Италијански језик сам научио кад сам као дете ишао на Сицилију, јер су у дому имали програм да децу из дома воде у Италију, па да остају у тим породицама које су биле заинтересоване да преузму децу читав школски распуст. Годинама сам ишао код њих, и даље сам у контакту са њима и одржавам италијански језик на одређеном нивоу. Енглески сам научио кроз спорт и школу. Морао сам да појачам то кроз читање и писање. На факултет ме је усмерио мој отац Душко Зорић, који ми је много помогао, отворио ми је врата да завршим тај факултет. Уписао сам и мастер, остала су ми два испита, очекујем да то завршим ове академске године. Нема изговора.

Како се створила љубав према боксу?

Први пут када сам ушао у салу нисам био фасциниран спортом, али када сам сишао доле, сви су водили свој разговор нормално, пре тренинга свако своје нешто препричава и појављује се тренер и сви као у војсци, као у ставу мирно на команду. Настала је тишина, сачекали су четири минута колико је остало до тренинга и тада је тренинг почео. Видео сам да влада поштовање тренера, да није у класичном смислу за тренинг, већ да је у питању војна дисциплина. Ја сам остао затечен када сам то видео и хтео сам да будем и ја то што је он тада својим ауторитетом показао. Корак по корак, прво сам тренирао кик-бокс и ту смо остваривали запажене резултате на међународној сцени, па смо прешли на олимпијски бокс, па смо стекли добру базу за прелазак на професионални бокс, то смо урадили 2022. године.

Колико је тешко било финансирати све?

– Ја сам почео са 11 година да тренирам. Први пут када сам дошао и када је требало платити чланарину. Ја сам дошао код тренера и рекао "Тренеру, могу да вас питам нешто?" Кажи, сине, шта је било? Кажем "Ја сам из дома, да ли ће се моји васпитачи љутити, ја им нисам рекао". Он је тада одмах укинуо мени било какво плаћање, то је период од 15 година како је он преузео на себе ту стопостотну финансијску бригу.

Шта за Томислава Вукомановића представља тренер Душко Зорић?

– Он је за мене очинска фигура. То је нешто што ја желим да будем, да пратим то, да покушавам да будем он у било ком сегменту. Он је по занимању полицајац, али тај ауторитет који има, који не фолира, многи су то стекли на рачун нечега другог. Он је такав, љубазан, јесте агресиван када заслужим и погрешим и реагује некада бурно, али је све са љубављу, у циљу да не направим грешке које се понављају. Зна се десити да поновим хиљаду пута исту грешку. За мене је прво отац, па онда све остало.

Томислав је открио и када је први пут Душка Зорића назвао тата.

– То је било на прелазу кад сам већ одрадио једно–два такмичења, када сам већ загазио у такмичарске воде. И питао сам га, наравно, да ли смем тако да му се обратим. Ја га зовем "тајо". "Наравно, сине, сви смо ту као породица". Он мене фактички не одваја од своје деце, више сам ја са њим него његова властита деца, то је посебна и нераскидива веза између нас – испричао је Томислав Вукомановић за Бокскаст.

БОНУС ВИДЕО: ТАЈСОН ФЈУРИ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА НОВОСТИ: Најлепши пилећи бургер сам јео у Сомбору