"НАЈВЕЋИ" ПРЕКРШИО ЗАВЕТ ЋУТАЊА: Жељко Обрадовић проговорио о болној рани

НАЈВЕЋИ свих времена, жива легенда европске клупске кошарке. Једном речју Жељко Обрадовић је тренер свих тренера.

Фото: Н.Параушић

Успеси са Партизаном, репрезентацијом СР Југославије, Хувентудом, Реалом, Бенетеном, Панатинаикосом, Фенербахчеом су били саставни део живота, нешто нормално на шта нас је популарни Жоц навикао. Могли би то упоредити са тријумфима Новака Ђоковића на турнирима широм света.

Ипак, једна кошаркашка рана увек ће пећи највећег тренера свих времена, а то је Европско првенство у Србији и Црној Гори 2005. године, када је све било спремно да наш дрим тим на челу са Обрадовићем се прошета до злата. 

И не само да се нису прошетали, већ нису ни стигли до Београда, односно испали су у групи у Новом Саду после шокантног пораза од Француза.

Жељко Обрадовић је тада одржао најтужнији конференцију за новинаре у историји краљице дворанских игара.

Тешко је било Жоцу, који је тада 2005. године рекао све што му је на срцу и од тада, па до дана данашњег никада није хтео да прича ни о краху репрезентације, али ни о самом националном тиму.

Фото: Н.Параушић

- То је било више од моје горке пилуле, али спорт је такав. Мада, није ми било лако. Давно сам рекао шта сам имао о томе. Највише ми је жао због две ствари, неискоришћеног квалитета тог тима, али и једног Дејана Бодироге и Дејана Томашевића, који су после сјајних издања, медаља, на такав начин завршили репрезентативну каријеру - прекршио је Жоц у разговору за "Спорт клуб" завет ћутања.

Обрадовић се зарекао те 2005. године да никада више неће бити селектор и остао при том ставу скоро две деценије.

- Имао сам барем 15-ак понуда, али су сви ти национални савези добили исти одговор – не, заувек завршена прича. Моја посебна емоција и добар део живота, била је једна, једина репрезентација. Толико о томе.

Мајкл Џордан је својевремено изјавио да је свој таленат изградио на раменима нечијег другог талента, па тако и Обрадовић истиче оне који су му много значили у каријери.

- Постојали су људи који су много утицали на мене, којима ћу бити захвалан до краја живота. Кићановић ме је „обојио“ као маестралан играч, а касније када ме је довео у Хумску, заједно са Моком (Зораном) Славнићем. Кића је био пресудан и на избор професије. Дуда (Ивковић) је слично чинио на моје формирање кроз огромно пријатељство. Прво као селектор, када сам заиграо за репрезентацији, па када сам постао део стручног штаба, касније самостално водио национални тим. Пуно смо причали, не само о кошарци, већ и о животу, помагао да боље све разумем. Препрека није била разлика у годинама. Увек ме је третирао као себи равноправним. Профа (Александар Николић), још од времена када сам био његов првотимац у Борцу, па преко његове одлуке, како је говорио, да буде мој „помоћник“ у Партизану (1991).

Фото: Н.Параушић

Како неко са рекордних девет (клупских) европских титула, да поменемо само најзначајније трофеје, још увек има толико жара...

- Први и најважнији мотив је да волиш свој позив целим бићем, а све остало долази само по себи. Увек желим да сам бољи, као и моја екипа, у односу на претходни дан. Када сам у сали, не гледам на сат. Заборавим шта је било и, само грабим напред. Све битне ствари су једноставне. Ипак, тешко бих себе (као тренера) дефинисао. Само никада нисам радио, а да нисам био посвећен на највишем нивоу. И мотивисан. Са те две ствари можеш све, без њих ништа.

На питање колико се „службени“ разликује од „приватног“ Жељка, када је скоро знак једнакости између посла и „остатка“, Обрадовић поентира.

- Ух, то би најбоље одговорили људи блиски мени. Наравно да постоје разлике. Посао тражи целог човека, концентрисаност, мотивисаност, све максимално. Приватно не волим да причам, то је интима, за најближи круг, породицу, пријатеље... Али, свестан сам да и када изађем из кошарке, а то посебно наглашавам својим играчима, јавност „мери“, прво по дресу, па тек онда остало. Па и за мене ће рећи: 'Види шта ради онај тренер Партизана...', па тек онда иде лично име. Свестан сам где сам и шта радим, али имам право на приватни живот, ствари које нису моја професионална вокација, а волим их и пријају. Само је један живот, дан који прође, више се не враћа, ни пословно, ни приватно. А када радим нешто за своју душу, водим рачуна да друге не угрожавам, да би мојој околини и мени било лепо. Од ружних коментара се не бежи, тога ће увек бити. Не обраћам пажњу. Зна се до чијег мишљења ми је стало. А шта ће ко да каже, добро или лоше, ствар је перцепције. Да ми је стало до нечијег мишљења, морам да га знам, ценим. У свету владају завист и љубомора, ретка је филантропија, саосећање... - закључио је Жељко Обрадовић.

БОНУС ВИДЕО

Препоручујемо

Кошарка

0 2

РЕЧИ КОЈЕ ОДЈЕКУЈУ СРБИЈОМ: Томашевић: Сваки играч Партизана треба да 50% плате уплати Жељку Обрадовићу

27. 12. 2021. у 14:37

Кошарка

0 0

ОБРАДОВИЋ ПРЕД МЕГУ: Треба да се окренемо себи и одиграмо најбољу могућу утакмицу

26. 12. 2021. у 14:54

Фудбал

0 3

ЗАИГРАЋЕ СРЦЕ СВАКОМ ГРОБАРУ: Снима се филм о Истанбулу 1992! Диклић и Обрадовић у центру пажње (ФОТО)

26. 12. 2021. у 13:46

Кошарка

0 1

ЛЕСОР ПОСЛЕ ПРВОГ ТРЕНИНГА: "Надам се да ћу у историју уписати и своје и име Партизана"

24. 12. 2021. у 17:43

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације