Фудбал

СТАДИОН У ЧУРУГУ ДОБИЈА ИМЕ ЗДРАВКА РАЈКОВА : Догодине, поводом јублеја, 100 година од оснивања ФК Хајдук

Слободан Бајић

20. 11. 2025. у 10:24

СТАДИОН фудбалера Хајдука у Чуругу, члана Прве новосадске лиге, понеће име Здравка Рајкова (1927- 2006.), легендарног фудбалера Војводине и репрезентације Југославије, рођеног Чуружанина који је оставио неизбрисив траг у историји југословенског и војвођанског фудбала.

СТАДИОН У ЧУРУГУ ДОБИЈА ИМЕ ЗДРАВКА РАЈКОВА : Догодине, поводом јублеја, 100 година од оснивања ФК Хајдук

Идуће године, Хајдук обележава значајан јублеј, читав век од оснивања а такође догодине, навршава се две деценије од смрти Здравка Рајкова, који је у свом родном Чуругу начинио прве фудбалске кораке и остао упамћен као понос села, симбол успеха, рада и спортског витештва.

- Општина Жабаљ и Месна заједница Чуруг су прихватили предлог Удружења за фудбалску и спортску историју “Времеплов” и Секције ветерана фудбалера Војводине, да се Здравку Рајкову подигне спомен-плоча, као и да стадион Хајдука понесе његово име- каже Миладин Пураћ, некадашњи голман Војводине, сада председник ветерана.

Иницијатива је званично прихваћена на обострано задовољство, што су на заједничком састанку Урош Радановић, председник општине Жабаљ и Зоран Шолаја, члан Општинског већа задужен за спорт, угостили делегацију ветерана Војводине, Миладина Пураћа, председника, Васу Пушибрка, почасног председника и Косту Рајевића, оснивача удружења “Времеплов”. Они су, такође, прецизирали активности и конкретне кораке за реализацију иницијативе, која ће бити један од централних елемената прославе стогодишњице Хајдука у Чуругу.

Здравко Рајков, рођен 30. децембра 1927. године у Чуругу, један је од највећих фудбалера које је Војводина икада имала и један од најистакнутијих центарфора југословенског фудбала после Другог светског рата.

Каријеру је почео у родном месту, а наставио у Војводини, где је убрзо постао један од кључних играча. За тим са „Карађорђа“ наступао је од 1947. до 1958. године и уписао око 400 наступа, уз више од 200 постигнутих голова на званичним и пријатељским мечевима. Био је познат по снажном ударцу, изузетном скоку и врхунској реализацији, као врхунски центарфор свога времена.

Био је и стандардни репрезентативац Југославије. За национални тим одиграо је 28 утакмица и постигао 11 голова. Учествовао је на Олимпијским играма у Хелсинкију 1952. године, где је репрезентација освојила сребрну медаљу, као и на Светском првенству 1954. у Швајцарској, потврдивши статус једног од најопаснијих нападача у Европи.

Војводина је у том периоду давала велики број репрезентативаца, међу којима су поред Рајкова, били и легендарни Тодор Тоза, Веселиновић, Вујадин Бошков, Фрања Хирман, Александар Аца Ивош, Добривој Крстић, Милан Вукелић, Славко Свињаревић…

- Здравко Рајков је један од играча који су обележили „златне педесете“ године нашег клуба- каже Васа Пушибрк, члан прве шампионске генерације фудбалера Војводине из 1966. године.- То је био један леп период у историји Војводине. Иако ниједан трофеј није стигао у витрине, игра којом су пленили очарала је све љубитеље фудбала широм Југославије, па је клуб врло брзо стекао наклоност и симпатије свуда у бившој држави. Навијачи Војводине који се сећају тог периода с правом га називају “златне педесете”. Између осталог, то је било у вези и са доласком Банета Секулића на место тренера, пошто је он био тај који је увео праксу да се стварају и форсирају млади играчи.

Војводина је 1951. године стигла до свог првог финала Купа маршала Тита, елиминисавши Милиционар, Србобран, Работнички, Партизан и Хајдук. У финалу се састала са загребачким Динамом и у првом мечу у Загребу поражена је са 0:2. По тадашњим правилима, последњи меч финала играо се на стадиону ЈНА у Београду, па је Војводина, иако је у реваншу било око 20.000 гледалаца, ипак била ускраћена за прави домаћи терен. Динамо је још једном показао квалитет и поново славио са 2:0 и освојио трофеј.

Прву велику европску победу, Војводина је остварила у сезони 1954/55 године. У осмини финала некадашњег Средњоевропског купа, фудбалери у „пола белом- пола црвеном“, састали су се са Ромом и у Новом Саду славили са убедљивих 4:1. У реваншу у Риму, Рома је водила са 4:1, али је Војводина направила невероватан преокрет и победила са 4:5, уз чак четири гола Здравка Рајкова. У четвртфиналу, су се састали са Слованом из Братиславе, који је у два меча био бољи (0:0 и 3:0) и тако се пласирао у наредну рунду.

После играчке каријере, Рајков се успешно посветио тренерском послу. Радио је у више земаља, између осталих у Ирану и Тунису, где је оставио значајан траг и освајао титуле. Сматра се једним од пионира професионалног југословенског тренерског рада у иностранству.

Преминуо је 30. јула 2006. године у 79. години живота, у Мексику, у Мексико Ситију, где је и сахрањен, у кругу породице.

„Златне педесете“ Војводине

Тренери Војводине током „златних песдесетих“ били су Бане Секулић (1948. – 1951), Љубиша Броћић (1952), Милорад Огњанов (1952), Густав Лехнер (1953. – 1957) и Антал Лика (1957. – 1959)а играли су Лазар Васић, Вујадин Бошков, Сима Милованов, Илија Маленчић, Тодор Веселиновић, Здравко Рајков, Фрања Хирман, Радомир Крстић, Добросав Крстић, Јозеф Велкер, Андраш Вереш, Младен Кргин, Југослав Попов, Милорад Јабланов, Јован Слепчев, Жарко Николић, Александар Ивош, Новак Рогановић, Стеван Сливка, Драгољуб Блажић, Лука Малешев, Младен Вучинић, Стеван Бена, Чедомир Сентин, Силвестер Такач, Стеван Секереш, Петар Хевизи…