"ЖЕЛИМ ДА МОЈЕ ДЕВОЈЧИЦЕ ИМАЈУ БАР СВОЈ СОБИЧАК": Фондације "Новости" и "Вилард" покрећу акцију да Миловановићи добију дом достојан човека

У ТРОШНОЈ кући у Винчи код Београда, у којој нема ни воде ни купатила, живе Драгана Миловановић и њене једанаестогодишње близнакиње Марија и Маријана. Девојчице одрастају у једној соби и са мајком деле једини кревет. Док покушава да прехрани породицу и обезбеди лекове за Марију, оболелу од дијабетеса тип 1, Драгана се, ипак, нада дану када ће њене ћерке добити оно што никада нису имале - свој дом.

Фото: Д. Миловановић

Породицу Миловановић "Вечерње новости" не посећују први пут. О њиховом тешком животу писали смо годинама, а преко Фондације хуманости "Новости" стизала им је помоћ читалаца из разних крајева Србије. После једног од таквих текстова, редакцији се јавила и Ивана Милетић, директор и заступник Фондације "Вилард" у Ивањици. Понудили су оно о чему су Драгана и њене ћерке до тада могле само да маштају: да ова Фондација финансира изградњу њихове куће. До остварења те жеље остао је још један корак - да се пронађе плац површине од пет до осам ари у Гроцкој или околини, близу здравствене станице и школе, на ком би дом породице Миловановић могао да буде изграђен.

Капија шкрипи док улазимо у двориште објекта у ком сада живе. Са нама је и Дивна Чанаћевић, управитељ Фондације хуманости "Новости", која ову породицу познаје годинама. Испред куће нас дочекује Драгана. На лицу јој се смењују осмех и неверица.

Фото: Д. Миловановић

- Још не могу да верујем да би све ово могло да се догоди - каже Драгана док нас уводи у двориште. - Толико година живимо као подстанари да сам престала и да маштам о кући. Човек временом научи да не очекује много. Радовала бих се када бисмо добиле наш дом. Не због мене, него због деце. Само да знам да имају свој кров над главом, место које нико не може да им одузме и одакле нико не може да их избаци.

Двориште је уредно покошено и зелено. Испред куће неколико стабала прави хлад, а на сушилици се вијоре тек опране мајице и дечја гардероба. Испод куће је стара, руинирана шупа, а иза ње пољски тоалет. На степеницама велико буре за воду. Драгана иде прва, отвара врата и позива нас унутра:

- Уђите, девојчице су за столом. Уче.

У соби, јединој, која је истовремено и кухиња, спаваћа, дневна и дечја соба, за ниским столом на дечјим столичицама седе Марија и Маријана.

- Радимо домаћи из географије - кажу нам.

Док уче о рекама, планинама и далеким земљама, изнад њихове главе је плафон натопљен водом, а иза леђа једини кревет у коме спавају са мајком. Свет који се простире на страницама њиховог уџбеника много је већи од собе у којој живе. На столу нема рачунара. Нема ни полица пуних књига. Само свеске и школски прибор. Обе девојчице су беспрекорно чисте. Коса им је уредно везана, одећа испеглана. Сиромаштво се у овој кући види на зидовима, на крову и на поду, али не и на њима. Марија и Маријана су добри ђаци. Воле школу и труде се да не заостају за вршњацима.

- Имамо другаре, али има и деце која нас задиркују. Кажу нам да смо сиромашне и смеју нам се што немамо оно што имају други - говоре сестре готово углас.
Док причамо са њиховом мајком Драганом, девојчице се не одвајају од свезака. Повремено се погледају, нешто шапну једна другој, па наставе да уче.

- Навикла сам на сиромаштво, дугове, неизвесност и бригу како ћемо прегурати месец - искрена је Драгана. - Али на Маријину болест нисам. Ко зна колико пута дневно Марији мерим шећер. Стално сам у страху да јој се нешто не догоди.

Поглед нам пада на славину из које вода не тече. Судопера не служи ономе чему је намењена. У њој је школски ранац и друге ствари за које у кући нема другог места. Девојчице се лети купају напољу, а зими у соби. Драгани све то као да није важно.

Фото: Д. Миловановић

- Док је Марија у школи, стрепим. Када ми зазвони телефон, почнем да дрхтим. Школа није близу. Пет станица аутобусом. Док журим до ње када јој позли, чини ми се да је то најдужи пут на свету - каже Драгана.

Због болести ћерке не може да ради стално. Повремено чисти по кућама или пере судове када је неко позове. Већину времена мора да буде уз дете. Породица живи од социјалне помоћи и повремених дневница. Од тог новца плаћају кирију од 9.000 динара и покушавају да подмире најосновније потребе. Зиму су провеле без довољно огрева.

- Када понестане дрва, у ватру иде све што може да гори - каже Драгана. - Комшија нам је дао стару столарију да нам се нађе за огрев. Хвала Богу, преживеле смо хладне дане. Не тражим много. Само да моје девојчице имају кућу. Макар мали собичак који ће бити њихов. Да знају да сутра неће морати да се селе и да ће имати где да се врате из школе. Због Маријиног лечења не можемо далеко од Београда. Болница и лекари морају да буду близу. n

Препоручујемо

Репортаже

0 4

ЧИСТА ПЕТИЦА ЗА ХУМАНОСТ: Прваци из Рипња организују приредбу за помоћ другарици Дарији Величковић

04. 06. 2026. у 10:16

Репортаже

0 2

НЕМА КО ДА МИ ЧАШУ ВОДЕ ДОДА: Болестан и непокретан Цвијан Славнић (70) из Врбаса, преживљава најтеже дане у животу (ФОТО)

03. 06. 2026. у 06:45

Репортаже

0 3

ВЕК ИГРЕ И ПЕСМЕ УЗ ТЕСЛИН БЛАГОСЛОВ: Познато београдско културно-уметничко друштво ове године обележава век постојања

02. 06. 2026. у 15:24

Репортаже

0 1

КУЋА ТРОШНА, А ДЕЦА БОЛЕСНА: Деветочланој породици Стојанов из Томашевца потребна помоћ

01. 06. 2026. у 14:36

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације