ДА ЛИ ТУРСКИ ВОЈНИ МУЗЕЈ КРИЈЕ "СРПСКИ МАЧ" ОБИЛИЋА: Барон де Тот оставио сведочанство да је оружје којим је убијен султан Мурат лично видео

БАРОН Франсоа де Тот, француски официр, дипломата и шпијун, војни саветник султана Мустафе Трећег и Абдула Хамида Првог видео је око 1769. мач Милоша Обилића и сведочанство о томе оставио у својим мемоарима, наводи се у многим радовима турских научника.

фото: Борис СУбашић

То судбинско оружје које је зауставило "гази рат", османску верзију џихада на Европу, чувано је вековима у Цркви Свете Ирине, коју је недалеко од Свете Софије подигао у 4. веку Константин Велики, а после пожара у 6. веку ју је обновио император Јустинијан. Древни хришћански храм је султан Мехмед Освајач после заузимања Цариграда 1453. претворио у личну ризницу драгоценог оружја. Од њега надаље њој су приступ имали само они којима то одобри лично владар Османског царства.

Архитекта др Билге Ар, професор на Техничком универзитету у Истанбулу, водећи ауторитет за царски комплекс Топкапи сабрала је сведочанства ретких посетилаца и открила да прича о Милошевом мачу потиче од генерала Ахмета Мухтар Алуса, врло образованог официра, професора Војне академије и писца стручних књига. Алус је, као човек од највећег поверења султана, био реформатор складишта оружја у Светој Ирени у музеј и имао непосредан увид у најдрагоценије предмете. Његов син, Алус млађи је користио очев статус и знање, а био му је дозвољен приступ документима и збиркама да би написао први тротомни водич кроз музеј објављен 1920. године. У њему су дате "инсајдерске" информације из оригиналне царске ризнице која је касније претрпела много измена.

- Алус даје низ информација користећи мемоаре Франсоа Тота, познатог и као Барон де Тот, који је био у служби Османске државе у периоду султана Абдулхамида Првог, а које је објавио након одласка у Француску. Тврдећи да Тот помиње и Аја Ирини Дар-ул Еслиху (Dar-l Esliha - Кућа оружја), Алус наводи да је аутор овде видео многа вредна оружја и војне предмете, посебно мач "....Милоша ..... који је усмртио газију Худавендигара (Мурата I) - записала је др Билге Ар.

Она је утврдила да се веома бројна издања де Тотових мемоара разликују али је у њујоршком репринту из 2007. пронашла цитат о Обилићевом мачу. 

Турска историчарка Зејнеп Окјај написала је књигу која се бави критичком анализом Алусовог водича и понавља да је де Тот "видео многе драгоцене примерке оружја и војне опреме, а нарочито истиче да се ту чува мач Милоша Кабиловића (Обилића), који је на Косову убио Худавендигара Газију (султана Мурата Првог)".

Тај "туристички водич" је у ствари и није био баш за туристе, јер је објављен на османском турском на арапском писму и није био разумљив ни Французима ни Енглезима који су после Првог светског рата окупирали Истанбул.  Прича о Обилићевом мачу у том водичу, у ствари -каталогу који је регистроваo драгоцености, било је својеврсно завештање и сведочанство о "оружју судбине" које се налази у збирци у Светој Ирини, коју су до 1923. у потпуности контролисали француски војници и научници. 

У тадашњој збирци старог оружја (Mecma-i Esliha-i Atika) највреднији комади чувани су у црквеном олтару и нису били доступни обичним посетиоцима ни када је музеј отворен за јавност у другој половини 19. века. Чување "мача судбине" који је убио султана Мурата худавендигара (великог господара) који је водио први "свети рат против неверника" у Европи био је начин да се "укроти" сећање на тај трагични догађај за Османлије. Први кустоси истанбулског Царског музеја, високи официри блиски османском двору и његовим предањима тврдили су да је то "баш тај мач". Колекција из Свете Ирине оштећена је током француско-енглеске окупације, пљачкана је и распродавана, а накнадном хаосу је допринело и прогонство последњег султана. Музеј је до 1940, радио у Светој Ирини а затим је затворен да би тек 1993. постао у целости доступан у данашњем Војном музеју у згради бивше војне академије. Данас у пребогатој збирци средњовековног балканског наоружања, бар за јавност, ниједна експонат није обележен као "Милошев мач".

Оно што јесте сигурно је да су у актуелној поставци изложени мачеви какви су коришћени у српској војци од Маричке и Косовске битке до краја деспотовине, али уз њих не стоје плочице са прецизним подацима, већ само ознака 14. или 15. век, врло слободна процена о месту где су исковани и "Аврупа" (Европа) као место порекла.

фото: Борис СУбашић

Археолог др Дејан Радичевић наглашава да са таквим подацима ниједан научник неће рећи да је то оружје коришћено у Косовском боју.

- С друге стране сваки стручњак ће вам потврдити да је то исти тип мачева какве су користили и српски средњовековни ратници. Не једном од њих се види се жиг вука у трку, који је био заштитни знак чувених ковачница оружја из Пасауа, али то само говори где је искован, а не где је коришћен. Овакав тип мача назван "вуковац" се увозио и био је у широкој употреби у Србији, али и код нас су се ковало таквор оружје са "позајмљеним" жигом. Још прецизније сведочанство из истанбулског музеја су експонати који су означени на разне начине, иако су у науци познати под именом "српски мач" - рекао нам је др Радичевић.

Он нас је упутио на археолога Марка Алексића, нашег најбољег (и јединог) међународно признатог стручњака за средњовековно наоружање и опрему.

- У Војном музеју у Истаnбулу се налази једна од највећих и најзначајнијих светских колекција средњовековног наоружања. За велики број средњовековних мачева не постоје тачни подаци како су доспели у музеј, а међу њима су посебно занимљиви примерци чије типолошке особине одговарају мачевима какви су се користили и производили у средњовековној Србији. Посебно су карактеристични они са накрсницом извијеном у облику латиничног слова С и јабуком четвртастог облика који су у средњем веку носили назив "скјавонеска". Они су настали у средњовековној Србији и први пут се помињу у писаним изворима 1391. у податку из дубровачког архив. Израз "спада скјавонеска" у буквалном преводу са латинског значи "словенски мач" али у Дубровнику тог времена се он прецизно односио на Србију и зато се преводи као "српски мач". Научно посматрано, нема потврде да је неки од мачева изложених у Истанбулу, или оних у депоу музеја, коришћен на Марици или на Косову, али хипотетички, то је врло могуће - рекао нам је Алексић.

Три типа мача (међу којима и поменути "вуковац"), каве су користили српски витезови, изложена су у витрини непосредно после из централне сале у којој је централна тема "Косовски рат (Косова саваши)". Централни експонат је Муратова застава која је заједно са њим пала на Косову. Музеолошки посматрано, три мача која се у каталогу штуро описују као "немачки мачеви, 14 век", на основу ковачког жига из Пасауа на једном од њих, симболички представљају српско оружје из Косовског боја, а на то указују и суседној витрини изложени оружје и оклопи османских ратника из истог периода. У тројству мачева, централни положај има дуги "једниопоручни" витешки мач, какав су користили српски тешки коњаници, а крај њега су укосо, врх према врху, као да га штите, постављена два краћа. На сва три су крај урезаних ковачких и витешких хришћанских симбола, равностраних крстова у кругу, додатно угравирани натписи на османском турском писани арапским писмом.

фото: Борис СУбашић

Најзанимљивији је низ гравура на "вуковцу" са оштрим врхом и видљивим зарезима на оштрици насталим у окршајима: На његово сечиву је у близини балчака поред "трчећег вука" из Пасауа угравиран равнострани крст чији се краци рачвају на крају, а тај православни симбол може да се прати од хришћанских фресака у Кападокији преко Свете Горе. У капиталном делу "Средњовековни мачеви југоисточне Европе" археолог Марко Алексић наводи да су археолошки налази мачеви с комбинацијом тог симбола и вука карактеристични за Србију.

На таблицама уз мачеве написана су штури преводи по којима су у дугим арабескама само исписана турска имена њихових власника, што је својеврсна обмана. Наши врсни османисти су нам објаснили да је у првом делу таквог епиграфског текста по правилу инвокација, призивање Алаха, којим се хришћанско оружје од изузетног значаја "преводи у ислам". При томе се хришћански симболи нипошто не дирају, јер представљају "педигре" оружја. У другом делу текста обично пише име ратника који га је заробио, или чешће добио на поклон од владара који је по правилу био власник највренијих заплењених мачева. На оштећеном натпису на "вуковцу" препознаје се реч "султан" а стручњаци претпостављају, према аналогијама, да је ту могло да пише да је реч о поклону султана османском војсковођи при чему мач није коришћен као оружје, већ као предмет са магијском снагом, што је била раширена пракса. То још једном указује да оружје из 14. века када су Османлије највеће битке водили са Србима није случајно одбрано да буде изложено одмах уз поставку о Косовском боју, који Турци сматрају кључним за њихова освајања у Европи.

Натписа има и на другом оружју из 14. и 15. века, у суседној сали крцатој оружјем, а на неким од изложених "српских мачева" јасно се виде карактеристични округли жигови ризнице у Топкапију.

фото: Борис СУбашић

Занимљиво је да је њеним угледним посетиоцима, међу којима је био и барон де Тот показиван Обилићев мач, а не ханџар, сабља или "нож пламени" из османског и српског мита. Да је баш мач, а не слабије сечиво, било неопходно за убиство Мурата указује податак да историјски султан није био старац у меким душецима већ "газија" - ратник, у пуној опреми. Гази идеологија је била карактеристична за то рано османско друштво, које је више било заједница ратоборних номада, него класична исламска држава. "Гази рат" је био османска верзија џихада, предшеријатска сакрализација насиља, чији су главни циљеви били плен (ганимет), лична храброст и слава, а погинули су добијали култ ратника-мученика за веру - шехида. Османски "Косовски рат" био је (и остао) проблематичан због смрти султана, који је предводио свети рат као Алахов изабраник, а онда га је један усамљени "неверник" погубио једним ударцем! Тај догађај је изазвао деморализацију османског војног и верског врха који је повукао трупе у далеко Једрене, где је улема, требала да протумачи шта се то десило. Званична верзија је гласила: сваки догађај, па и прва смрт султана на бојном пољу је божја воља, а Милош је представљен као "оруђе судбине" које је Мурата послало међу шехиде.

Велики путописац Евлија Челебија даје ту званичну верзију средином 17. века описујући посету Муратовом гробу у Бурси: "У косовском боју, пошто је три пута по сто хиљада неверника посекао мачем и учинио велику газу, док је разгледао тела побијених неверника разасута по пољу, неверник по имену Милош Коблаки устаде међу лешевима и на том месту ножем удари Мурат-хана и учини га шехидом. Његову утробу су извадили, а срце сахранили изван Приштине, крај реке Гулаб (Лаб), у великој гробници... Тело Мурат-хана донето је у Бурсу".

Челебија описује и ентеријер гробнице где над "благословеним гробом" стоји Муратова стандарата (велика застава која је обележавала командно место), која је днас ценрални експонат у Војном музеју и наводи да је потпуности сачувана "његова крвава одећа у којој је пострадао, као и остало оружје и коњаничка опрема".

Foto: Printskrin, Vikipedija

Најстарији исторични извор о Косовском боју потиче од дворског писца Ахмедије (1334-1413): "Коњица и војска оде гонити непријатеља, а шах са неколико слугу оста на једном месту. Приповедају, да je, окаљавши се од главе до пете у крви, онде лежао и неки каурин. Кажу, да je био сакривен међу труповима, али je јасно могао видети Гази хана. Кад наступи горе одређена судбина, он уста наједном из лежећег положаја, и прискочивши удари шаха ханџаром! И ево, удостојивши се више cpeћe султан у исти трен на том месту, био je победоносан борац за веру, а поста, неоспорно, и мученик за њу".

Овај превод дао је "бели Рус" Алексеј Олесницки још између два светска рата, указујући на следећи извор, дервиша Оруџа, као најверодостојнији, јер није био део османске дворске камариле, наводећи да је можда био и учесник битке, а сигурно је слушао ратнике који су описивали преломни тренутак када су османске трупе одбиле кренуле у контраофанзиву. Наиме, из доцнијих извора се сазнаје да је десно крило српске војске под заповедништвом Вука Бранковића пробило турске трупе малтене до Муратовог командног положаја. Међутим, тада је војвода Влатко Вуковић, командант левог крила са својом коњицом упао у замку коју му је поставио Евренос бег, што је је изазавало општу пометњу у српској војсци. Вуковић се повлачи из битке, а Лазара у центру и Вука на десном крилу потискује контранапад Турака. У том светлу, није чудно што је баш Евреносова верижњача, или она која му се приписује, изложена у централној сали истанбулског Војног музеја.

фото: Борис СУбашић

Уруџ описује: "Кад се војска разишла на све стране и отишла, Гази Мурат хан, како приповедају, оста сам једини. Међутим био je један... проклети неверник, који се још раније био заверио као жртва (федајин). Дигавши се међу лешевима са речима: "Xoћy да целивам руку падишаху" пође напред. Он je био, чини се, један од оних неверничких бегова... Тако и тај безверник дошавши са врло оштрим и као вода блиставим ханџаром удари падишаха, који је седео на коњу. И тако на Косову учини га шехидом".

- Од Уруџа дознајемо да je Мурат био на коњу, кад je на њега извршен атентат и да je одмах наступила његова смрт. Тако отпадају све касније верзије о погибији Муратовој у шатору - инсистирао је Олесницки.

Посматрајући верижне кошуље османских коњаника са ојачањима на кичми, прсима и стомаку изложене у Војном музеју у Истанбулу и у Палати Топкапи, заиста делује невероватно легенда да је Мурат распорен у шатору. Реалније делује Уруџева верзија да је султан фатални ударац задобио на једином слабом месту на рубу верижне кошуље, испод османског грудног оклопа. За то је било потребна дуга оштрица са окаљеним шиљатим врхом која је могла да пробије верижњачу и ратник довољно вешт и снажан да једним ударцем то изведе. Управо тако Обилића описује касније османски извор под именом "Билиш-и-Кубила" - "онај који зна да удари".

Препоручујемо

Друштво

0 0

ЗАШТО ТУРЦИ КОСОВСКИ БОЈ НЕ СЛАВЕ КАО ПОБЕДУ: Српски професор добио објашњење у музеју у Истанбулу

17. 12. 2025. у 14:29

Репортаже

0 7

БОГИЊУ ВЕСТУ НЕМЦИ УЗЕЛИ ЗА РАТНИ ПЛЕН Непознато о Смедеревској тврђави: Статуа лика из римске митологије чувала двор Бранковића (ФОТО)

12. 01. 2026. у 07:00

Најплеменитији подвиг

0 2

СВИ ПОДВИЗИ ПРОТЕ ТРАЈКА ВЛАЈКОВИЋА: Са одважним и вредним Србима на КиМ од заборава отима наше светиње, гробља, белеге...

30. 01. 2026. у 11:32

Политика

0 18

"ДА СУ ДАНАС ИЗБОРИ, НЕМА ДИЛЕМЕ КО БИ ПОБЕДИО!" Председник говорио о свим актуелним темама у емисији "Јутро са душом"

01. 02. 2026. у 11:11 >> 11:54

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације