НИ ПОСЛЕ 110 ГОДИНА НЕМА ДОСТОЈНОГ СПОМЕНИКА НАЈСЛАВНИЈЕМ БРАНИОЦУ БЕОГРАДА: Мајору Гавриловићу меморијал дугују и престоница и Чачак

НАЈСЛАВНИЈИ бранилац Београда, мајор Драгутин Гавриловић, ни после 110 година од јуначке одбране српске престонице - нема споменик ни у њој ни у родном Чачку.

Народни музеј у Чачку

 На самом Дунавском кеју, истина постоји споменик Браниоцима Београда 1915, али не и човеку који је предводио њихов подвиг.

Они који иду дорћолском улицом Мике Аласа, некадашњом Банатском, можда ће приметити помало скрајнуту спомен-плочу посвећену мајору Гавриловићу на којој је исписана његова команда херојима одбране Београда 7. октобра 1915.

Народни музеј у Чачку

- Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд! - забележио је "Гавриловићев глас пун заноса" тада млади водник 10. кадровског пука Ђорђе Рош коме је неколико минута касније метак прострелио врат.

Народни музеј у Чачку

Ове речи ће пролазник моћи да прочита у случају да обележје стоји на свом месту јер су га неки савремени "јунаци" више пута уништавали. Позивати се на "страни фактор" у овом случају нема смисла јер је немачки маршал Макензен по освајању српске престонице наредио да се подигне споменик јуначким противницима, браниоцима Београда. Он је нестао у међуратном периоду, а прву спомен-таблу на месту где је Гавриловић изрекао историјску команду Београд је поставио тек 1995. Када се приближе годишњице многи се питају због чега он нема достојан споменик, налик оном Леонидином у Термопилима, негде у центру престонице коју је бранио животом. Они упорнији који потраже његов гроб неће га наћи у Алеји заслужних грађана, јер је Гавриловић који је умро десет дана после повратка из концентрационог логора, у јулу 1945, сахрањен скромно на парцели своје рођаке на београдском Новом гробљу. На том гробном месту тек 1995. је постављена његова биста.

- Комунистичке власти нису дозволиле сахрану са војним почастима или било каквим церемонијама хероју одбране Београда, иначе рођеном Чачанину, где такође нема споменик - каже историчар др Милош Тимотијевић, кустос Народног музеја у Чачку.

У њему се чува Карађорђева звезда коју је Гавриловић добио 1914. са горњим делом који је оштећен када је 1915. орден на срцу зауставио непријатељски метак током последњег јуриша бранилаца Београда. Рош је забележио да су војници на Гавриловићев говор реаговали узвицима одобравања загушеним грмљавином топова, клокотањем митраљеза и рушењем кућа које су разарали тешки немачки пројектили:

"У том паклу од смрти и одушевљења лежало је мирно цвеће, бели зумбул у излогу мале цвећарске радње. Под утисцима говора свог команданта пришао сам излогу и разбио стакло. Закитио сам капу зумбулом и гледао с каквом се раздраганошћу ките и моји војници. Тако окићени пошли су у смрт".

Народни музеј у Чачку

Чачански музеј чува многе Гавриловићеве ордене, његову официрску сабљу, старе фотографије... Чачани у Београду, који имају и своје завичајно удружење воле да се похвале "својим" Гавриловићем, али заћуте када се поведе реч о споменику.

- Прошло је 110 године од одбране Београда 1915. када је Чачанин мајор Драгутин П. Гавриловић предводио војнике у јуришу који је постао симбол храбрости и жртве, али ни у престоници ни у завичају хероја још нема споменика - констатује др Тимотијевић и иронично наставља: - Разлози су познати деценијама - вечита криза, увек недовољно средстава, непремостиве бирократске препреке, приоритетнији идеолошки и политички циљеви.

Народни музеј у Чачку

Историчару се чини да је прави разлог што је и даље жив дух оне (анти)српске традиције која је забранила одавање посмртних почасти Гавриловићу.

- Постоје и озбиљни и континуирани отпори у јавности уз уобичајене констатације: "Докле више да се подижу споменици рату и погибији, имамо ли нешто паметније да славимо?", "Какве вајде уопште имамо од тих споменика? Ако желимо да коначно кренемо напред, треба да раскрстимо са милитантном прошлошћу" - наводи др Тимотијевић. - Суштински све се своди на став, да ли у овим тешким временима, која иначе трају непрекидно али се увек потежу као аргумент за одустајање од оваквих иницијатива заиста треба подизати споменике, када су "приоритети" на другој страни? Све те препреке и сумње падају у воду пред чињеницом да мајору, касније пуковнику, Гавриловићу, као свом великом хероју и Београд и Чачак дугују споменик као знак поштовања и сећања, као поруку будућим генерацијама да храброст и жртвовање никада не смеју бити заборављени.

Упорност аутошовиниста

АУТОШОВИНИСТИ упорно покушавају да оспоре аутентичност легендарне команде мајора Гавриловића коју је 1931. објавио Ђорђе Рош.

- Она је постала много познатија од оне краће верзије коју је Станислав Краков већ 1930. објавио у листу "Време". Не треба заборавити ни да је добровољац Мирослав Голубовић у својим сећањима на одбрану Београда из 1932. такође навео чувени Гавриловићев говор - наводи др Милош Тимотијевић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације