НАЈСТАРИЈИ ХРАМ У ТРАНСИЛВАНИЈИ ОСЛИКАЛИ СРБИ: Јединствена православна црква у румунском селу Денсуш кандидована за листу УНЕСКО

ЈЕДИНСТВЕНИ православни храм у трансилванском селу Денсуш који се сматра најстаријом зиданом црквом у Румунији и кандидован је за листу баштине под заштитом Унеско осликали су српски живописци у 15. веку, откривају њихови потписи и записи на српскословенском.

Фото Б.Субашић

И они и слични записи на влашкој ћирилици откривени су после уклањања дебелих слојева креча којима су фреске покрили немачки калвинисти који су на једно време преотели храм, све док Аустрија није завладала овим пределима и цркву предала трансилванским влашким свештеницима. Они су се после такозваног синода у Алба Јулији 1700. потпуно одвојили од овдашњих православаца и признали папу за врховног поглавара.

Фото Б.Субашић

Србима је Беч признао право на сопствену православну цркву, али не и Власима Трансилваније, доцнијим Румунима, који су били црквено потчињени митрополијама ван Хабсбуршког царства. То је сметало Бечком двору који је решење нашао у корупцији. Царским патентом из 1692. године, цар Леополд Први је декретом прописао да сви верници "грчког обреда уједињени са Римском црквом уживају сва изузећа и привилегије које уживају верници латинског обреда", римокатолици.

Фото Б.Субашић

Многи припадници више јерархије су "продали веру за вечеру" прихватајући унију са Римокатоличком црквом у замену за привилегије које су им понудили Хабзбурзи. Унијатско свештенство је изједначено са католичким у правима и привилегијама али је морало да се одужи унијаћењем народа, веома често насилним.

Фото Б.Субашић

Није била ту реч о верским доктринама, нити се нешто формално променило у обредима и изгледу свештенства. Они су изгледали као православци, али су уз унијаћење паралелно спроводила промена идентитета верника и Влаха и Срба, уз измишљање нове нације наводно римско-дачког порекла, иако су историјски Римљани и Дачани били непомирљиви непријатељи. У Ватикану и Бечу је исконструисана и прича о "најстаријем народу" Румунима чије су земље окупирали Словени, а слична се успешно користи и дан-данас међу Албанцима на Косову и Метохији.

Циљ је био сукобити српски и влашки народ у Трансилванији који се вековима борио заједно против Османлија и одржавао православну народну веру на којој се темељио њихов идентитет. О томе је писао британски историчар Ситон-Вотсон је у својој "Историји Румуније": "Упркос свим тешкоћама, оданост обичног, непоунијаћеног народа древној вери била заиста дирљива, а латентна потреба за православним епископом и верском слободом постепено је постајала све гласнија".

Фото Б.Субашић

Преумљивање није успело и избио је свеправославни устанак на простору полузависне кнежевине Трансилваније која је често признавала врховну власт различитих хришћанских царстава и краљевстава и османске империје, али народ је све време истрајно држао православне вере, писма и закона које је на леву обалу Дунава у 14. веку донео Србин, хиландарац Никодим, "подунавски Свети Сава".

Буну је повео монах Софроније, чије световно име било Никола Поповић, а најватренији проповедник одбране народне вере био је калуђер Висарион (Никола) звани Сарај родом из околине Мркоњић Града, које је Румунска православна црква, иако звучи невероватно, тек у доба комунизма канонизовала као светитеље. Проповедали су на српском, што значи да су тада сви у Трансилванији разумели наш језик.

Foto: Vikipedija

У пролеће 1757. аустријске власти су уништиле Софронијеву испосницу у покушају да елиминишу отпор српске православне цркве у Трансилванији, а паралелно је почело хапшење оних који су подстицали побуну против верске уније. Да би избегао хапшење, Софроније је био приморан да напусти село Чоара и склони се код православаца у област Хунедоаре, где се налази и Денсуш. Аустријске власти су га ухапсиле 6. октобра 1759. и подвргле тортури која је окончана 13. фебруара 1760. године када је Софроније је пуштен на слободу "због притиска групе од 500-600 румунских сељака наоружаних тољагама и предвођених православним протојерејем Јованом". Софроније је сазвао сабор Православне цркве Трансилваније од 14. до 18. фебруара 1761. у Ердељском Београду, који је саставио петицију од 19 тачака хабзбуршким властима у којој се захтева потпуна верска слобода у Трансилванији, право да се именује православни епископ и пуштање ухапшених побуњеника.

Фото Б.Субашић

Софронијев покрет није умирила чак ни аустријска казнена експедиција под командом генерала Адолфа фон Букова, који је топовима разорио око 150 православних цркава и манастира. Црква у Денсушу је поштеђена јер је срећом међу бечким официрима било веома образованих људи захваљујући којима је још 1870. овај храм проглашен историјским спомеником.

Силвестер Јозеф фон Хоенхаузен је 1875. објавио хипотезу да је црква настала преправљањем надгробног споменика - меморије римском генералу Лонгину из другог века, који је христијанизован током 4. и 5. века, па је самим тим неспорно реч о православном храму. Он је напуштен после 568 године, а зна се да је сигурно био у употреби 1443. када је зограф Стефан испод фресака на стубу лево од двери оставио на српскословенском натпис: "Стефан је сликао", који је надопунио натписом , такође на српскословенском, испод прозора на југоисточној страни олтарске апсиде: "... године 6952 (1443) 23. октобра, црква посвећена Светом Николи је осликана ... старешина и девојке ... Амин". Живописац Стефан дошао је из уметничке школе у Манстиру Куртеа де Арђеш, заједничке задужбине влашког Радула и кнеза Лазара из 1359, коју су 1512. војвода Негоје Басараба и његова жена му Деспина Милица, унука деспота Ђурђа Бранковића.

Фото Б.Субашић

Научници који су шезедестих година скинули креч са зидне композицију из 15. века претпоставили су је она била донација кнежева из породице Мањина, која се често помиње у документима тог времена у контексту бескрајних антиосманских кампања које је предузимала угарска круна. На то упућују три српскословенска натписа на централним стубовима наоса: "Године 7074 (1566) господар Мањина Андријаш је преминуо, 10. фебруара"; друга два су без датума и непотпуна: "Молитва слуге Божјег, господара..." и "Молитва слуге Божјег, господара Кристије Мушата". Крајем 18. века , према натпису на румунско-ћириличном писму, дрвени иконостас: "1789, осликао је јереј Симеон". Исти мајстор је вероватно насликао фреску Страшног суда која је некада красила западни зид наоса, која је нажалост великим делом уништена.

Фото Б.Субашић

Иако нису имали намеру, немачки калвинисти су у ствари спасли "шизматичке" православне фреске које су покрили дебелим слојем креча између 1566. и 1720. али православци нису заборавили своју светињу.

Упркос прогонима и хапшењима Софронијев покрет је победио, царица Марија Терезија је 1769. године издала царски едикт којим је дат легални статус православљу у Трансилванији.

Први поглавар Трансилванске митрополије био је српски свештеник Дионисије Новаковић, пре тога био је пети православни епископ будимски (1749-1761). Један од његових наследника на трону Трансилвански митрополит Сава Други Бранковић кодификовао је модерни румунски језик и штампао књиге на румунској ћирилици чиме је задужио целу Румунију, формирану после Кримског рата од кнежевине Влашке и дела Молдавије, а од 1918. у њен састав ушла је и Трансилванија.

Захваљујући Софронијевој православној буни црква у Денсушу је одузета од унијата и враћена православној Трансилванској митрополији. Међутим, Ватикан скривен иза православних мантија унијата није одустајао: тек после 1948. године, након забране Румунске унијатске цркве од стране комунистичких власти древни храм је преузела Румунска православна црква.

Фото Б.Субашић

Софроније канонизован 1950.

СВЕТОГ Софронија, или Софроније од Чоаре, српског православног монаха који је предводио антиунијатски устанак у Трансилванији у 18. веку, Румунска православна црква је канонизовала 28. фебруара 1950. Свечано је проглашен за светог исповедника 21. октобра 1955. у православној катедрали Алба Јулије, средњовековног Ердељског Београда.

Фото Б.Субашић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације