ДАН КАД ЈЕ СРЂАН ОКУПАО МРТВУ МАРУ: Несвакидашњи догађај из села Бастаси код Босанског Грахова које је опустело након „Олује“

Никада у мом вијеку у нашем селу мушко није окупало женско кад умре. Увијек су мушкићи купали мушко, а женскићи женско. Али Бог је дао да наиђе Срђан и да он окупао Мару и учини да и она са овога свијета оде к`о и свак други. Шта би тај црни Никола сам. Бог му дао здравље и сваку срећу. Нико то други не би урадио. Какав је то момак, Бог га створио и сачувао и њега и сваког његовог - чудила се и благосиљала Веса (95), старица из Бастаса код Босанског Грахова, када је чула шта се догодило у засеоку Шегрти, када је Срђан окупао мртву Мару.

Фото: Р. Шегрт

Било је то на Лазареву суботу када је Срђан Шегрт дошао са родитељима из Бањалуке да обиђе обновљену кућу. Срећем га овог јула када су се Басташани окупили у свом селу да одрже заједнички помен на гробљу својим прецима. Са њима је и Никола (66) Марин брат, једини којег је имала. Пали свеће својима, деди, баби, оцу, мајци и сестри. Све их је сахранио, достојно испратио, подигао надгробни споменик. Болесна Мара живела је с њим. Њих двоје годинама су били једини становници у овом засеоку у којем сви носе исто презиме. Никола је сада једини чувар презимена, крсне славе и живота у месту у којем је пре злогласне "Олује" било нешто више од двадесет домаћинстава. Сви га одувек од миља зову Николица.

- Око подне смо дошли у село. Тек што смо стигли, лети Николица и виче: "Срђо, Срђо, умрије ми Мара". Он је био доле у пољу, код блага, и онда сваког дана наврати кући да је обиђе, да види је ли жива и да је нахрани, па онда иде даље за послом. Тога дана затекао ју је мртву. И шта ћу, одем да му помогнем. Изгледа да задњих година није ни устајала, тако бар он каже. Била је још топла. Спустимо је на ћебету са кревета, донесемо воде из купатила у два лавора и окупамо. Цело време он плаче и понавља: "Секо моја, Маро моја" - прича Срђан Шегрт (43).

У почетку прича иде лако, а онда и он гута речи, сузе га гуше. Нити је било лако, ни обично. Нити је икада чуо како се купа мртво тело. У селу је одувек био обичај да покојника окупају комшије или неко ближњи. Њих двоје или троје. Увек су жене за онај свет припремале жене, а мушкарци мушкарце. Само је сада Срђан окупао мртву Мару, које се сви у селу добро сећају. Од рођења је била болесна, са тешким деформитетима и менталним заостатком. Поживела је 58 година.

Фото: Р. Шегрт

- Познавао сам је цео живот. Била је ниска и пуначка. Последњих година нисам је виђао, јер није излазила. Очекивао сам и сада исту Мару, али није пола ње остало. Била је као девојчица - присећа се Срђан.

Одједном застаје. Сузе му кише у очима. Сећа се дана који се никада поновити неће. И не треба. Нико такав дан не би пожелео.

- Кад је стигла погребна служба прошло је већ шест, седам сати, нас двојица смо је сместили у сандук. Е, тај тренутак ми је био најтежи. Он опет кука "Маро моја, секо моја", а из њеног левог ока потече суза. Крупна, велика, бистра. К`о пуна чашица. А он је чешља и мази. Та огромна суза разли се по њеном лицу. Он је мази, зачешљава јој косицу и кука, а она мртва, непомична. Е, тад ми је било најтеже - посведочи Срђан.

Брат је за сестру, каже, имао све спремно шта да јој се обуче, уредно и сложено. Спомињао је да му је још матер рекла да јој повеже црвену мараму и да јој стави неки крстић, да је то обичај. Све је Никола урадио како треба. Од раније је у гробљу испод села била спремна и гробница.

- Али сутрадан нигде никог да ми помогне да очистимо гроб. Опет сам морао сам. Касније је дошао мој рођак. На крају је све било у реду. Дошао је свештеник из Ливна, служио је опело. Никола је припремио даћу, како се то код нас и ради, дошле комшије из нашег села, из Нуглашице и Мара је испраћена као и свако други - каже Срђан.

Никола сада самује, држи стоку, краву и мало оваца. Живи у новој кући коју је направио пре грађанског рата и пре него што ће га "Олуја" натерати да је напусти. Никада се није женио. Живео је уз оца инвалида, касније и слепог, мајку, која је, такође, годинама кубурила са видом, и болесном сестром.

- Све сам их уздржао и сахранио. А умирали су на седам година, ћаћа, па матер, па она. Сад сам сам. Тако ми гра` пао. Шта ћу, ништа не могу - каже тужно.

Foto: Фото: Р. Шегрт

POGLEDAJ GALERIJU

Пре рата био је запослен, па је стекао минималну пензију за 15 година радног стажа. Ни од кога ништа не позајмљује. У кући има струју, воду, купатило. Телефон нерадо користи. Прича гласно. Сигурно од самоће. Узречица му је "божји човече".

- Док је мени моја Мара била, к`о да ми је пуно село било. Жалије ми је било ње него кад су ми ћаћа и матер умрли. Сада необично, сама, празна кућа, болан. Она је јадна била болесна, мор`о сам је служити к`о мало дијете, али, опет је мени друкчије било. Кад долазим у кућу ја бих викао: "Маро, јеси ли жива". И она, јадна, се озовне и каже: "Јесам жива". Једно десет дана није могла ништа. Само је покојну матер вазда звала. Мијењала се. Само гадно кад нема никог. Црно и на`пако. Ваљали су ми Милан (Срђанов отац) и Срђо. И Љубица (Срђина мајка), и онај мали Срђин Јанко. Ваљали су ми главе, мој брате - прича Никола.

Рат је раздвојио породицу, он је отишао код тетке у Кикинду и запослио се, а социјалне службе су оца, мајку и сестру сместиле у избеглички центар у Голупцу. Тамо су били неколико година, а онда се 2000. вратили кући у село. Морао је и он да дође, да брине о њима.

- Ја сам њих уздрж`о, а ко ће мене, божји чо`јече. Морам још себи ископати гробницу - каже.

Брине се за оно што га очекује. Брину се за њега и сви који га познају. Може да падне поред оваца на ливадама испод села, а да га нико данима не пронађе. Да га нико не види ни у селу. Али, ваљда неће. Са узвишеног места чуваће њега његова Мара, као што је он читавог живота чувао њу.

- За Светог Стевана (крсна слава свих Шегрта) запалим свијећу. Припремим мало љепше `ране. Нико ми не долази. Не идем ја никоме, па ни мени нико - искрено ће Николица, божји човек.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације