РАНКА ГОВОРИЛА О ПОГИБИЈИ СИНА ПА ЗАУВЕК ОТИШЛА: Меморијални центар РС прикупља сведочења о страдању цивила у рату деведесетих

У МЕМОРИЈАЛНОМ центруРепублике Српске у току је документовање и видео снимање сведочењапородица погинулих и несталих бораца и цивила српског порекла који сустрадали у Босни и Херцеговини током ратних деведесетих. Тамо је 4. јунаове године забележено и последње сведочење Ранке Вучетић, која јеговорила о трагичној судбини свог сина, Небојше Вучетића, погинулог 18. јула 1993. године у Трнову код Сарајева. Судбина је хтела да Ранка својесећање остави само двадесетак дана пре него што је у 83. годинипреминула 25. јуна ове године.

Меморијални центар РС

- Циљ овог пројекта је стварање највеће базе сведочења о страдању српског народа и оснивање мултимедијалног музеја који ће чувати сећање на стварање Републике Српске - рекао нам је Денис Бојић, директор Меморијалног центра. - Пројекат је подељен по регионима ради ефикаснијег прикупљања грађе, а већ су отворени студио центри у Мркоњић Граду, Бањалуци, Зворнику, Добоју, Броду, Братунцу. У наредном периоду очекује се отварање центара и у другим градовима.

Меморијални центар РС

Пројекат укључује прикупљање сведочанстава породица страдалих Срба са свих простора бивше Југославије.

ЕXТРА БЕТ - КВОТА ДО 500 НА ЈЕДНОМ МЕЧУ

- Сећање је неодвојив део српског националног бића подједнако важан за прошлост, садашњост и будућност - каже Бојић. - Породицама настрадалих је тешко да се присећају губитака, али њихов допринос је кључан за очување успомене и образовање млађих нараштаја.

Меморијални центар РС

До избијања рата Небојша Вучетић је живео у Загребу, који је напустио да не би био регрутован у редове хрватске војске. Склониште је потражио у Републици Српској, где се убрзо прикључио војсци. Меморијални центар је "Новостима" уступио део транскрипта сведочења његове мајке.

ЕXТРА БЕТ - КВОТА ДО 500 НА ЈЕДНОМ МЕЧУ

- Мог мужа Душана сам упознала, оженили смо се и живели четрдесет и нешто година - причала је Ранка Вучетић. - Он је умро. Моја деца су стварно била добра. Није што су моји, него били су добри. Били су послушни. Селили смо се из места у место. Мој супруг Душан је био војно лице, добијао је прекоманде. Ишли смо из Словеније, дошли смо у Карловац и онда у Загреб. Ту смо остали, онда смо када је Небојша погинуо дошли у Бањалуку. Син се родио први, 26. маја 1963, а кћерка 1968. Син се зове Небојша, а кћерка Душка. Небојша је волео школу и завршио је редовно. Запослио се, радио. Био је добар и брат и син. Он је радио као техничар. Двадесет година је имао кад се оженио. И он и жена били су обоје млади, имају две кћери. Имам две праунуке. Да се није десило то што јесте, било би добро.

Меморијални центар РС

Испричала је Ранка да је она, кад су почели сукоби, отишла да узме Небојшину војну књижицу у Загребу.

- Они су мени рекли, зашто он не би био у хрватској војсци, не би морао нико да бежи. Не знам ја шта сам одговорила на то, није то једноставно. Свашта сам претрпила и сад сам болесна. Узнемиравали су ме. Касније сам сазнала да је Небојша у Бањалуци. Знали су, они су мени говорили: "Немој да иде у српску војску, нек иде овамо у нашу војску, неће вас нико гањати. Нећете морати бежати." Ма, опет бисмо бежали. Колико људи је избегло отуд. Када је погинуо Небојша, дошла сам. Муж није могао доћи, лежао је шлогиран. Ја и ћерка смо дошле, ту је Небојша у Борику (Бањалука) сахрањен. Туга ме никада проћи неће. Снаха се бори, унука ми је остала са два и по месеца, ова млађа. Она је подигла ту децу, ето, поудале се обадве, хвала Богу.

Меморијални центар РС

Када је чула да јој је син погинуо, Ранка се онесвестила.

- И више се ничег не сећам - говорила је она. - Три месеца нисам из куће изашла после сахране његове. Погинуо је, ја не знам ни ко је јавио. Преко Мађарске смо ишле на сахрану. Ишле смо ја и ћерка. Рекла сам јој: "Ако тебе зауставе на граници, не идем ни ја". Срећом, нису је зауставили. После се морала вратити, морала је радити. Она се вратила, а ја сам остала 14 дана. Била сам код снаје, која је живела у стану на булевару. Ја сам гледала како бих одозго скочила само да не живим више. Морало се преживети и преживела сам.

Меморијални центар РС

После сахране Ранка се због непокретног супруга вратила у Загреб, али су се убрзо сви преселили у Бањалуку.

- Супруг је желео да се свака играчка коју је Небојша купио пресели са нама, да би остало сећање на њега његовој деци. Одавде из Бањалуке нисмо ишли даље. Република Српска нам је све.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације