ОДУВЕК САМ ЖЕЛЕЛА ДА УСПЕМ У ЖИВОТУ: Искрено Борислава Перић Ранковић, параолимпијка на крову света

ХЕРОИНА живота и спорта. Супруга, мајка, ћерка, сестра, пријатељица, домаћица, најбоља другарица... Борислава Перић Ранковић (51), на планети најуспешнија стонотенисерка са инвалидитетом, и више је од тога, иако за себе каже да је од свега помало.

На једном од такмичења 2009. године, Фото Н. Параушић

Енергију, њену непресушно позитивну, емитује где год да се појави: од спортских борилишта, на тренингу или такмичењу за српску репрезентацију и њен клуб, новосадски Спин, преко породичних дружења, случајних сусрета све до скупштинске сале.

Ове године обележава две деценије велемајсторске игре целолуидном лоптицом. За то време, освојила је чак 30 пехара и медаља на највећим смотрама спортиста у свету, Параолимпијским играма, Светским и Европским првенствима. Од тог броја, 15 су најсјајнија одличја. У богатој ризници, недостаје јој једино параолимпијско злато у дублу.

Али, како каже, догодине у Париз, иде по то одличје. Признања, стечена на бројним интернационалним турнирима, светским куповима, регионалним и домаћим првенствима, једноставно, не стиже да рачуна.

- Што би се рекло, све радим у ходу, а себе доживљавам као мајку и спортисткињу, јер сам томе највише посвећена - каже Борислава на почетку разговора за "Новости".

Фото Приватна архива

- Породица, ћерка Драгана и супруг Миленко су, наравно, на првом месту. Трудимо се да поред свих послова и обавеза, што више времена проводимо заједно. Драгана је ученица седмог разреда, има све петице, тренира кошарку, коју је сама изабрала и ужива у томе. То ми је посебно драго, јер сам и ја тренирала кошарку... Уз ћеркину радост, подршку супруга, његове мајке и мојих родитеља, у сваком тренутку имам снагу за све планове.

Борислава је рођена у Бечеју, где је завршила основну и средњу школу и где су, како каже, њени спортски почеци. Играла је фудбал са дечацима, волела боравак у природи, дуго била у извиђачима, тренирала кошарку.

- Кад играм у мушкој конкуренцији, дајем 150 одсто, па је тако и дан-данас на тренинзима.

Као девојчица, викенде и распусте проводила сам код бабе и деде у Чуругу, и садашњи одласци са ћерком враћају ме у детињство. Сећам се да смо све време били напољу, брали кукуруз за неки динар за екскурзију. Тада смо знали да зарадом доприносимо друштву.

Да би наставила школовање и допунила кућни буџет, Борислава се као студент Више информатичке школе запослила у столарској радионици у Бечеју, где је 1994. доживела повреду на раду.

- Радила сам најпре канцеларијски посао, што баш и није у складу са мојом природом.

Пошто сам се упознала са столарским занатом, као једина жена у фирми, прешла сам у радионицу јер сам желела да продукт мог рада буде видљив. Догодила ми се та повреда на раду због које сам стекла инвалидитет и да се то није десило, вероватно не бих успела у спорту колико јесам. Сада сам, такође, много упорнија, истрајнија, не одустајем све док не урадим по својој замисли. Тада сам имала 22 године, и у тренутку када је цео свет био мој, десила се таква прекретница у животу. Ипак, уз подршку најближих, све смо пребродили.

Било је важно, у тим новонасталим променама, рашчистити сам са собом, шта и како даље, определити се у животу. После опоравка и рехабилитације, приоритет је био да се вратим на посао, а после пар година, спорт и стони тенис као и резултати који су уследили.

Одлучила сам да ће све бити по моме, или никако. Прихватила сам колица као могућност да изађем у свет.

Фото Приватна архива

Борислава сматра да сваки покушај може да буде мање или више успешан, али никако неуспешан. Јер, како истиче, неуспех је ако се нешто ради због других.

- Бавила сам се спортом рекреативно, због сопственог здравља, и на позив Златка Кеслера, садашњег селектора репрезентације Србије, 2003. почела сам посвећено и озбиљно да тренирам стони тенис. Мислим да сам одувек желела да успем у животу. Хтела сам да будем видљива, посебно у колицима. Управо та видљивост је била ветар у леђа да бих постигла нешто. Зато сам стално у покрету. Бавила сам се разним стварима, радила многе послове који причињавају задовољство и увек била максимално посвећена. Сматрам да, ако се гледа далеко, често се човек спотакне о најобичније ствари, а када се гледа у њих, у најобичније ствари, стиже се на врх. То доживљавам као успех, чињеницу да се бавим нечим што ме испуњава, остварује унутрашње задовољство, које је незамењиво - каже Борислава.

Признања, награде, дипломе, повеље, захвалнице, уз медаље потврда су Бориславиног преданог рада и успеха. За најбољу стонотенисерку са инвалидитетом на свету је проглашена 2015, а непрекидно је водећа и у врху Светске ранг-листе. Као најбоља српска спортисткиња са инвалидитетом, одликована је Златном медаљом за заслуге.

Српска финала са Надом

НАДА Матић и ја смо заједно пре 20 година узеле рекете у руке и стигле до светског врха - каже Борислава. - Цимерке смо на свим такмичењима, дружимо се породично, тренирамо свакодневно заједно, деца нам се друже.

Занимљиво је да су Борислава и Нада у два наврата играле једна против друге у финалу Европског првенства.

- Српска финала била су 2015. у Данској и 2019. у Шведској. Посебном радошћу испунила нас је чињеница да су се уз "Боже правде" две српске тробојке вијориле на јарболима.

Професор и народни посланик

УЗ прегршт обавеза, Борислава је завршила и Факултет за спорт и физичко васпитање "Тимс" у Новом Саду и стекла звање професора физичког. Од прошле године је, такође, и народни посланик, члан Одбора за рад, социјална питања, друштвену укљученост и смањење сиромаштва и заменик члана Одбора за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво.

- Посвећена сам томе и успевам да усклађујем обавезе уз велику подршку и разумевање шефа посланичке групе - потврђује Борислава.

Химна на победничком постољу

СЕЋАМ се, када сам пре 20 година, после пар месеци тренинга, питала колегу и тренера Златка Кеслера, најбољег стонотенисера са инвалидитетом на свету, колико је потребно да бих била на врху Светске ранг-листе. Одговорио ми је да то није тако лако како замишљам.

То ми је дало додатни мотив, пробудило у мени инат да будем боља, да брже напредујем.

Тако смо Нада Матић и ја освојиле прву екипну медаљу за Србију 2004. у Словенији. Од тада знам да је непроцењиво богатство слушати своју химну на победничком постољу - каже Борислава.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације