БЕОГРАЂАНИН ЗОРАН КОСТИЋ ПРВИ ПОТОМАК КОЈИ ЈЕ ОБИШАО ГРОБ СВОГ ПРАДЕДЕ САХРАЊЕНОГ КОД ТУЛОНА: Чекао нас је 104 године

САМО једна једина жеља, дубока, јака, узвишена одвела је Зорана Костића (66), из Београда, до градића Сен Мандрије на полуострву прекопута Тулона на југу Француске: да свом прадеди Милојку (Најдан) Костићу, запали свећу, да му гроб окади. Први пут после век и још четири године више. Никада нико из његове породице то пре није учинио, као ни потомци још 21 Србина, војника и официра српске војске из Првог светског рата, који од 1919. године почивају на Војном гробљу у овом градићу на Азурној обали.

Приватна архива

- Ноћ пре доласка на гробље, верујте ми, нисам спавао. Треперио сам. Када смо стигли осећања су ми била врло интезивна и помешана. Срећа и понос, јер сам први потомак који је дошао у Сен Мандрије и на војном гробљу запалио свећу једном од тих двадесет двојице див јунака, а истовремено и први из моје породице који је дошао да обиђе гроб прадеде Милојка. Чекао нас је 104 године. Није се могло пре, јер све до прошле године нисмо ни знали где почива - са много емоција прича Зоран Костић за "Новости". 

Приватна архива

У његовој породици која води порекло из Каоника код Крушевца, како каже, често се с поносом причало о деди Милојку, воднику друге чете 12. пешадијског пука "Цар Лазар". Породица је само добила податке да је преминуо од грипа 1919. године. Где је сахрањен, његови потомци сазнали су званично тек 2022. године!

- Причао ми је отац да се његов отац често питао: "Где ли су остале кости мог оца?" Била је то велика енигма за нашу породицу - искрен је Костић. 

Он верује да му се није десило случајно да баш он буде тај којег ће пут одвести на место где је вечни мир нашао његов прадеда Милојко.

- У једним дневним новинама 2006. године освануо је текст о гробљу у Сен Мандријеу код Тулона где почивају Срби, војници и официри из Првог светског рата. Писало је у том тексту да чак ни држава нема података, што се касније, у мом истраживању показало нетачним. Међутим, ја сам тај текст пронашао тек прошле године, препознао сам име свог прадеде, телефонирао брату који живи код Крушевца и тако је почела моја потрага. Од тада сам интезивно размишљао како да се организујем и дођем - каже Костић. 

Фото: Приватна архива

Из Војног архива у Београду стигао му је одговор да је његов прадеда преминуо 19. фебруара 1919. године у болници у Француској, али да немају више података. Зоран није одустајао јер само постојање информације и евиденције показало му је да држава има податке о гробљу.

- Мој прадеда није отишао као младић већ као зрео човек, умро је по свему судећи по завршетку Великог рата у 48. години. Из њега су остали две кћери и два сина, који су умрли не знајући где им отац почива - прича наш саговорник.

Приватна архива

Зоранову накану да то сазна, подржали су и прсти судбине. Сплет околности је, вели, учинио да погледа емисију у којој је гошћа била Тања Милосављевић која живи на Азурној обали и која је, како је схватио, упозната и истражује историју српског страдања. Успео је да с њом ступи у контакт и да коначно сазна где му почива прадеда. Схватио је тада, каже, да 1.600 километара од Београда до Тулона нису превелика препрека када има неког ко ће му показати пут.

- Видовданске свечаности које наша дијаспора одржава у Кану и Ници биле су повод да путујем у Француску. Помало сам се бојао да можда и нећу успети да се организујем, а сада после свега могу да кажем да ће ми бити потребно време да средим утиске. Најпре оне личне који су интензивни, несвакидашњи..., али и оне о гостопримству наших људи у Француској. Мисли су ми узбуркане, сежу далеко... - каже Зоран. 

Фото: Приватна архива

У дирљивом говору на Видовданским свечаностима у Кану Костић је захвалио земљи домаћину.

- Хвала Француској што чува мог прадеду, хвала јој за несебичну војну помоћ, хвала свима који су лечили борце, хвала држави која је школовала српску сирочад - рекао је Костић. - Посебна ми је част што сам позван да 11. новембра, поводом Дана примирја у Првом светском рату, поново посетим гробље у Сен Мандријеу и гроб свог прадеде Милојка. Надам се да ће успети да дође и неки од других потомака оних јунака који почивају са мојим претком. Волео бих да ја не останем једини.

После овог узвишеног путовања, наш саговорник верује да сваки потомак 22 српска војника и официра којима је вечна кућа у Сен Мандријеу, може једноставно да посети мало гробље где почивају наши јунаци, а позива и наше људе које пут доведе на Азурну обалу да се сете страдалника и сврате на војно гробље да им запале свећу у име свих Срба. 

Фото: Приватна архива

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације