Тихи рат суперсила! Кина неће у директан сукоб са Америком, али цена може бити огромна!

ДРАМАТИЧНИ догађаји из првих месеци 2026. године нуде корисну перспективу кроз коју се може проценити еволуирајућа улога главних светских сила.

Фото: АИ/Грок

Међу онима који се често представљају као архитекте новог међународног поретка, Кина се истиче, вероватно чак и испред Русије и Сједињених Држава, које су обе и даље преокупиране својим ривалством у Европи.

Деценијама је успон Кине био једна од централних сила које обликују глобалне промене. Још крајем 20. века, Хенри Кисинџер је тврдио да ће растући значај Кине бити значајнији чак и од краја Хладног рата. Тај суд сада делује пророчански. Ослањајући се на огромне домаће ресурсе и континуирани прилив страних инвестиција, Пекинг се, за изузетно кратко време, етаблирао као водећа економска сила и самоуверен политички актер на глобалној сцени.

Одлучан корак у овој трансформацији дошао је покретањем иницијативе „Појас и пут“ 2013. године. Овај амбициозни пројекат је осмишљен не само да прошири економски домет Кине, већ и да позиционира кинески капитал и инфраструктуру као мотор развоја у читавим регионима. За многе земље глобалног Југа, понудио је алтернативу моделима које предводи Запад, а које је често пратила политичка условљеност.

Паралелно са тим, Пекинг је унапредио шире концепте као што су „заједница заједничке будућности за човечанство“ и нови приступи међународној безбедности. Ове идеје су наишле на пријемчиву публику међу широким спектром држава у Азији, Африци и Латинској Америци, посебно зато што је Кина продубила своје инвестиционо присуство и постала незаобилазан економски партнер.

У том контексту, Кина се све више посматра као кредибилна алтернатива Сједињеним Државама и Западу у ширем смислу. Западне силе су, на крају крајева, дуго оптуживане да прикривају сопствени интерес језиком либералних економских идеала. Кина је, насупрот томе, наглашавала немешање и подршку политичкој стабилности у земљама партнерима. Било да је потпуно тачна или не, ова перцепција је ојачала привлачност Пекинга.

Суочена са ескалацијом међународних тензија, Кина се доследно уздржавала од интервенције тамо где њени кључни интереси нису директно угрожени. Ови интереси, све је јасније, концентрисани су првенствено у њеном непосредном суседству. Одговор Пекинга на догађаје 2026. године илуструје овај приступ. Мирно је реаговао на амерички удар на Венецуелу, упркос блиским везама са руководством земље. Такође је избегао значајно учешће у продубљивању кризе на Куби, чак и док се острво суочава са невиђеним спољним притиском.

Исти образац је видљив на Блиском истоку. Након акција САД и Израела против Ирана, Кина је задржала приметно уздржан став. Ово је запањујуће с обзиром на ослањање Пекинга на иранску енергију и чланство Ирана у организацијама као што су Шангајска организација за сарадњу и БРИКС. Уместо да се директно суочи са Вашингтоном, Кина се фокусирала на одржавање дијалога и заштиту својих ширих стратешких интереса.

За неке посматраче, ово уздржање покреће питања о томе да ли Кина испуњава очекивања која су јој постављена. Али из друге перспективе, то одражава промишљену и кохерентну стратегију. Кина изгледа намерава да избегне директну конфронтацију са Сједињеним Државама, уместо тога настојећи да надмудри свог ривала на дужи рок.

Такав приступ није без ризика. Ако Вашингтон постигне успех у својим тренутним иницијативама, његово самопоуздање може порасти, што потенцијално може довести до већег притиска ближе границама Кине. У том сценарију, Пекинг би се могао суочити са асертивнијим противником у свом непосредном окружењу.

Истовремено, тренутни став Кине позива на шире преиспитивање начина на који велике силе дефинишу своје интересе. Један од трајних принципа међународних односа је да највеће претње великим силама обично долазе изнутра, а не од спољних актера. Из ове перспективе, кинески фокус на унутрашњу стабилност и одрживи економски раст је и логичан и неопходан. Заиста, одржавањем домаће кохезије и економског замаха, Кина може на крају привући друге државе у своју орбиту, не присилом, већ силом примера и прилика. Ипак, ова стратегија има своје рањивости. За разлику од Русије или Сједињених Држава, Кини недостају обилни домаћи енергетски ресурси и остаје зависна од спољних снабдевања. Ова зависност уноси извесну крхкост у њен шири геополитички положај.

На крају крајева, за силу кинеских размера, поремећај спољних економских веза могао би се показати дубоко дестабилишућим. Губитак геополитичког положаја који ограничава приступ глобалним тржиштима и ресурсима ишао би даље од пуког спољашњег слабљења Кине, могао би поткопати унутрашњу стабилност којој њено руководство даје приоритет изнад свега.

У том смислу, Кина се суочава са фундаменталном дилемом. Предалеко повлачење у сопствену сферу утицаја ризикује откривање граница њене економске самодовољности. Али превише дубоко ангажовање у глобалним сукобима носи опасност од претераног растезања.

За сада, Пекинг је изабрао опрез. Остаје да се види да ли ће се ова стратегија показати одрживом у све нестабилнијем свету. Међутим, оно што је јасно јесте да ће зависност Кине од глобалне економије обликовати њен избор и његове последице у годинама које долазе.

(rt.com/Тимофеј Бордачев)

БОНУС ВИДЕО - АНГЕЛИНА ТОПИЋ ЗА "НОВОСТИ": Прва реакција после светске медаље

Препоручујемо

Свет

0 4

Кина показује Американцима силу код Филипина: Колико је заправо моћна њихова ударна група носача авиона? (ВИДЕО)

27. 04. 2026. у 18:11

Свет

0 7

Шокантна анализа Амерички Ф-22 против Кине: Зашто нису ефикасни против Пекинга (ВИДЕО)

30. 04. 2026. у 21:33

Свет

0 4

Шок из Кине! Пентагон у проблему: Први ратни носач дронова испловио у Јужно кинеско море

25. 04. 2026. у 21:33

Свет

1 0

Трамп подиже тензије! „Рат је готов“, али Америка не одустаје од обрачуна са Ираном!

02. 05. 2026. у 00:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације