Свет

НУКЛЕАРНИ ПРАГ НАПАДА: Израел нема кочнице, САД имају историју, а Иран наступа из позиције нападнуте стране

Предраг Стојковић

12. 03. 2026. у 21:45

РАТ на Блиском истоку ушао је у фазу у којој се више не говори само о ракетама, дроновима, ваздушним ударима и поморским блокадама.

НУКЛЕАРНИ ПРАГ НАПАДА: Израел нема кочнице, САД имају историју, а Иран наступа из позиције нападнуте стране

Све чешће се, макар још увек полугласно, поставља много опасније питање: да ли је вероватноћа да Израел, а у крајњем сценарију и САД, посегну за нуклеарним оружјем данас већа него пре неколико месеци?

То питање више није плод маште, нити пуко претеривање људи који прате ратну реторику. Довољно је погледати тон изјава, ширину ратних циљева, одсуство стварне дипломатске кочнице и раст економског притиска који се прелива на читав свет. Када сукоб дође до тачке у којој ниједна страна не показује вољу да се заустави, а свака следећа рунда удара мора бити јача од претходне да би се сачувала слика одлучности, тада се мења и сама логика рата. У таквој атмосфери нуклеарна опција не постаје аутоматски вероватна, али престаје да буде незамислива.

Управо у томе је суштина ове анализе. Не ради се о тврдњи да је нуклеарни удар непосредно пред вратима, већ о процени да је психолошки, политички и стратешки праг спуштен ниже него раније. А када се такав праг једном спусти, сама чињеница да оружје постоји постаје много опаснија него у периодима стабилног одвраћања.

РАТ НЕ ИЗГЛЕДА КАО СУКОБ СА ОГРАНИЧЕНИМ ЦИЉЕВИМА

Најважнији сигнал да је ситуација озбиљнија него раније не лежи само у броју удара, већ у природи политичких циљева који се јавно износе. Када се о противнику више не говори као о актеру који треба да буде обуздан, већ као о сили коју треба сломити, казнити, унизити или натерати на потпуну капитулацију, тада рат излази из оквира ограниченог обрачуна.

То је посебно опасно на Блиском истоку, где ниједан велики актер не може себи лако да приушти слику пораза. Израел не може да прихвати слику стратешке немоћи, јер му је читава безбедносна доктрина заснована на демонстрацији надмоћи и одвраћања. САД не могу лако да поднесу ситуацију у којој би њихов савезник деловао рањиво, а њихов утицај у региону био доведен у питање. Иран, са друге стране, не може себи допустити да изгледа као држава која је претрпела удар и затим пристала на повлачење без одговора.

Зато свака нова етапа сукоба гура све стране ка све тврђим порукама. Проблем је у томе што таква динамика не води природно ка преговорима, већ ка спирали у којој сваки нови потез мора бити снажнији од претходног. У том ритму долази тренутак када конвенционална средства више не делују довољна за политички ефекат који се жели постићи. Ту почиње права опасност.

ЗАШТО ЈЕ РЕТОРИКА ВАЖНА ВИШЕ НЕГО ШТО ИЗГЛЕДА

Многи воле да кажу да је ратна реторика једно, а стварне одлуке друго. То јесте делимично тачно, али само у мирнијим околностима. У фазама дубоке кризе реторика није само пропаганда за публику, већ и механизам којим политичка руководства припремају сопствене системе за следећи корак.

Када лидери, министри, војни портпароли и медијски апарат почну да користе језик тоталне конфронтације, тада се постепено сужава простор за компромис. У једном тренутку повлачење више не изгледа као прагматична одлука, већ као понижење. А државе, нарочито у ратном стању, често праве најопасније потезе управо онда када покушавају да избегну утисак понижења.

У случају садашњег сукоба проблем је још већи јер се тврда реторика шири на свим странама. Са једне стране чују се тонови који подразумевају да Иран мора бити сломљен као претња. Са друге стране долазе поруке да рат неће стати док непријатељ не буде натеран да плати високу цену. Када оба табора почну да говоре језиком коначног обрачуна, тада се простор за контролисану деескалацију опасно смањује.

Због тога теза да ствари делују као да су измакле контроли није нимало без основа. У оваквим кризама хаос не мора да значи одсуство одлука, напротив. Он често значи да се одлуке доносе под притиском, под бесом, под страхом и под потребом да се покаже одлучност. То је много опаснији амбијент него хладна стратешка калкулација.

НУКЛЕАРНИ РИЗИК НЕ РАСТЕ ЗАТО ШТО НЕКО ЖЕЛИ АПОКАЛИПСУ, ВЕЋ ЗАТО ШТО РАСТЕ ОСЕЋАЈ ДА ВРЕМЕНА НЕМА

Највећа грешка у јавним расправама јесте представа да се нуклеарни удар догађа само ако нека власт пожели тотално уништење света. У стварности је много опаснији сценарио онај у којем политички и војни врх закључе да им се прозор за деловање затвара.

То може изгледати овако: противник не одустаје упркос снажним ударима, систем одбране почиње да пуца, јавност губи стрпљење, тржишта реагују панично, енергетски шок се шири, а савезници нападача траже брз резултат. У таквој ситуацији расте искушење да се посегне за средством које ће противнику нанети такав удар да више не може да настави по истом обрасцу.

Управо зато вероватноћа нуклеарне употребе никада не расте линеарно. Она расте у скоковима када се код једне стране појави осећај да конвенционални инструменти више не гарантују политички циљ. Није нужно да тај осећај буде тачан. Довољно је да буде снажан.

Код Израела је тај фактор посебно важан због географске и демографске рањивости. Реч је о држави мале територије, велике концентрације становништва и инфраструктуре, где озбиљан пробој одбране не остаје само војни проблем, већ постаје политичка траума. Код САД је рачуница другачија, јер нису егзистенцијално угрожене на сопственој територији, али ту постоји други импулс: очување глобалног престижа, кредибилитета силе и улоге заштитника најближег савезника.

Иран, са друге стране, игра на дуготрајност, исцрпљивање и подизање цене рата. То аутоматски значи да што сукоб дуже траје, то расте ризик да нека од супротних страна закључи да више не сме да чека.

ЕКОНОМСКИ УДАР ЈЕ ЈАЧИ ОКИДАЧ ОД САМЕ ИДЕОЛОГИЈЕ

Један од најпотцењенијих елемената целе кризе јесте економски фактор. Рат на Блиском истоку никада није само локални рат. Он готово тренутно погађа енергетику, поморски саобраћај, осигурање, транспорт, цене горива, индустријску производњу и инфлацију.

Ако се криза продужи и ако глобално тржиште процени да су нафта и гас озбиљно угрожени, последице се неће задржати на насловним странама, већ ће ући у новчанике обичних људи. Западне јавности можда могу да трпе рат као далеку слику на телевизији, али много теже подносе рат када он поскупи гориво, храну, логистику, кредите и свакодневни живот.

Ту долазимо до веома незгодне политичке тачке. Власти које осећају да се спрема нови талас раста трошкова често имају две опције. Прва је деескалација. Друга је покушај да се криза реши брзо, брутално и демонстративно, пре него што економски удар озбиљно разори унутрашњу политичку стабилност. Проблем је у томе што управо тај порив ка брзом и бруталном решавању кризе може гурнути ствари у још опаснији смер.

Другим речима, финансијска паника не мора да буде фактор смиривања. Понекад је управо супротно. Она може бити окидач за још тврђе одлуке, јер политичко руководство процењује да је цена дугог рата већа од цене нагле и екстремне ескалације.

ИЗРАЕЛ НЕМА МНОГО ПОЛИТИЧКИХ КОЧНИЦА

Једна од кључних ствари коју не треба замагљивати јесте чињеница да Израел у ратним околностима показује веома висок праг спремности за употребу силе. То није ствар дневне пропаганде, већ део дугорочног обрасца. Када израелско руководство процени да је нарушен кредибилитет одвраћања, оно настоји да одговори силом која треба да врати страх противнику и поверење домаћој јавности.

Зато питање нуклеарне опасности није само питање техничког арсенала, већ политичке психологије. Ако врх државе закључи да конвенционални удари више не постижу ефекат који је потребан за обнову одвраћања, тада расте ризик да разматра и сценарије који су раније деловали крајње.

Наравно, то не значи да ће Израел лако прећи нуклеарни праг. Такав потез би имао историјске последице и изазвао би глобални потрес. Али озбиљна анализа не сме да полази од наивне претпоставке да ће се актери увек зауставити само зато што би последице биле страшне. Историја је препуна тренутака у којима су државе чиниле управо оно што је споља изгледало као политичко самоубиство, јер су у датом тренутку процениле да је алтернатива још гора.

АМЕРИКА ИМА ИСТОРИЈУ И СВИ ЈЕ ЗНАМО

У свакој расправи о могућој нуклеарној употреби постоји једна историјска чињеница коју није могуће заобићи. Сједињене Државе су једина држава која је у историји човечанства већ употребила атомско оружје у рату.

Неко ће рећи да је то било друго време, друга технологија, други поредак и друга стратешка ситуација. Све је то тачно. Али остаје једнако тачно и то да је политичка баријера већ једном била пређена. Због тога тврдња да је нуклеарна употреба апсолутно незамислива напросто није озбиљна, САД никада нису биле ни на секунду егзистенцијално угрожене, па опет бомбе су бачене.

Данас је праг свакако виши него 1945. године, пре свега због нуклеарног табуа, глобалних последица и мултиполарног окружења у којем би свака нова употреба променила рачунице и других сила. Ипак, та забрана није природни закон. Она постоји док политичка руководства процењују да им је корисније да је поштују него да је сруше.

Управо зато озбиљна анализа мора да узме у обзир и амерички фактор. Не зато што је нуклеарни удар САД сутра вероватан, већ зато што га није поштено унапред искључити из разматрања.

ИРАН НЕ ШАЉЕ СИГНАЛ ДА ЖЕЛИ БРЗ ЗАВРШЕТАК РАТА

За реалну процену опасности потребно је признати и другу страну једначине. Није само америчка или израелска реторика та која повећава ризик. И Иран показује да не жели да рат заврши по условима противника, нити да делује као страна која је спремна на брзо смиривање по цену стратешког понижења.

То је важан елемент, јер продужавање рата у условима високог интензитета готово аутоматски подиже ризик од погрешне процене. Што сукоб дуже траје, то је већа шанса да се једна страна препадне могућег губитка контроле, а друга погрешно протумачи њене сигнале.

Иран очигледно рачуна да време ради против противника, посебно кроз економску цену рата и раст политичког притиска унутар западних држава. Али управо та логика може произвести контраефекат. Ако Вашингтон или Тел Авив закључе да време више ради против њих, могу доћи до закључка да морају да пресеку сукоб много агресивније него раније.

НАЈОПАСНИЈИ СЦЕНАРИО ЈЕ ЛАНАЦ ПОГРЕШНИХ ПРОЦЕНА

Када људи замишљају нуклеарни рат, обично мисле на унапред смишљену одлуку из једног центра моћи. У стварности је вероватнији много хаотичнији пут. Низ удара, погрешних процена, лоших обавештајних тумачења, политичке панике, унутрашњих притисака и потребе да се покаже одлучност може довести до тога да оно што је јуче било незамисливо сутра постане опција на столу.

На Блиском истоку постоји више могућих окидача за такав процес. То могу бити тешки удари по критичној инфраструктури, пробој одбране са великим симболичким ефектом, процена да Иран убрзано улази у завршну фазу нуклеарне способности, или озбиљан унутрашњи потрес у некој од држава учесница. Није потребно да сви ти елементи буду присутни истовремено. Довољно је да се неколико њих споји у кратком времену.

Управо у томе је права опасност садашње фазе рата. Не у томе што неко отворено најављује нуклеарни удар, већ у томе што се системски гомилају услови у којима таква одлука може почети да изгледа рационалније него раније.

ОПАСНОСТ ТЕК ДОЛАЗИ АКО РАТ НАСТАВИ ДА СЕ ШИРИ

Ако ову кризу гледамо хладно, без медијске хистерије и без самоутешних фраза да се то никада неће десити, онда је закључак прилично јасан. Вероватноћа да Израел, а у ескалацији догађаја и САД, посегну за нуклеарним оружјем данас јесте виша него раније.

То и даље не значи да је нуклеарни удар највероватнији следећи корак. Конвенционална ескалација још има много простора. Али политички, психолошки и стратешки праг више није тамо где је био пре ове фазе рата. Реторика је тврђа, циљеви су шири, економски притисак расте, а спремност свих страна да одустану делује веома ниско.

Највећи ризик лежи у томе што се рат све мање води логиком ограничења, а све више логиком престижа, казне и одбијања да се призна граница сопствене моћи. Када се државе нађу у таквом менталном стању, најопасније одлуке више не изгледају као лудило, већ као нужност.

И управо зато о нуклеарној опасности више не треба говорити као о апстрактној теми за стручне форуме. Она је постала реалан део стратешке једначине Блиског истока.

oruzjeonline.com

БОНУС ВИДЕО - ПАТРОЛА СА ПУТНИЦИМА, НА БРЗОЈ ПРУЗИ, ОД БЕОГРАДА ДО СУБОТИЦЕ: "Вожња делује готово неприметно"

11. 03. 2026. у 06:22

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

РАЗГОВАРАЋЕМО СА НАТО ПАРТНЕРИМА И УПОЗОРИТИ ИХ Пленковић у страху због нових српских ракета: Озбиљно оружје!

Политика

0 0

"РАЗГОВАРАЋЕМО СА НАТО ПАРТНЕРИМА И УПОЗОРИТИ ИХ" Пленковић у страху због нових српских ракета: Озбиљно оружје!

ПРЕМИЈЕР Хрватске Андреј Пленковић рекао је данас, коментаришући то што Војска Србије располаже новом хиперсоничном квазибалистичком ракетом кинеске производње ЦМ-400, да ће "разговарати са партнерима у НАТО и упозорити их на такво наоружање".

12. 03. 2026. у 19:25