БЛАГОСТАЊЕ ИСПРАЗНИЛО КАСУ: Француска има изузетан систем дотација и бенефиција за грађане, али истовремено кубури и са финансијским средств

Постојбина Гала данас се највише приближава идеалима које су заговарали пропагатори комунистичких идеја.

Фото: Горан Чворовић

Од изузетно јаких радничких синдиката, преко распрострањеног давања из државне касе, до раног одласка у пензију, све подсећа на слике из ружичастих снова револуционара. То, међутим има и своју другу, тамну страну медаље, која се пре свега огледа у превише оптерећеном буџету и злоупотребама државне дарежљивости.

Много тога у Француској указује на модел равноправности радничке класе. Овде, на пример, сви који одраде прву годину радног уговора, имају право на пет пуних недеља годишњег одмора, без обзира на професију или дужину радног стажа.

Француска је једна од ретких земаља у којој радна седмица траје свега 35 сати. Ипак, привреду је тако тешко одржавати, па се углавном ради 7 и по сати дневно, а оних пола сата додатно рада доносе још дан и по одмора месечно, односно чак три недеље на годишњем нивоу.

Такође, од ковида се овде усталила пракса рада од куће, када је год то могуће, јер се на тај начин штеди енергија и смањује гужва у градском саобраћају. Читава плејада административаца и оних који свој посао могу да одраде уз компјутер, данас одлазе највише три пута седмично у канцеларију. Има и оних који иду само једном. Када се све то споји с годишњим одморима, слободним и одрађеним данима, могу да прођу и месеци пре него што се колеге поново сретну.

Социјално осигурање је једно од најразвијених на свету. Свима следује 70 одсто плаћених рачуна за основну здравствену заштиту, нашта се надовезује додатно осигурање до стопроцентног износа, које углавном плаћају фирме, а које не кошта више од неколико десетина евра на месечном нивоу. Социјално осигурање важи за све Французе, без обзира да ли раде или не. За све који болују од тежих и дужих болести, основно осигурање се покрива сто одсто. Таквим болесницима се плаћа и превоз таксијем. Што је најважније, не постоји разлика између приватних и државних болница, па здравствена књижица оба система финансијски покрива подједнако.

Слично је и у школама. Ђаци добијају уџбенике, чак и свеске, да се по материјалу који користе не би много разликовали међу собом. Пред почетак школске године, држава дотира и куповину патика и друге потребне опреме. Дотације се дају и за бављење спортом. У државне школе иду и деца министара. Година студирања на Сорбони кошта свега око триста евра, и то углавном због коришћења бибилотеке и осигурања. Ипак, у последње време власти су се "опаметиле", па су за странце на универзитетима увеле десетоструко скупље тарифе. За домаће остаје све по старом.  

Помоћ из социјалне касе посебна је прича. Даје се шаком и капом. Ко изгуби посао, може да рачуна на помоћ од 57 до 70 одсто од плате, не више од 294 евра дневно, пуних годину и по за млађе од 55 година, а 27 месеци за старије од 57. За оне који уопште не раде, социјална помоћ месечно износи 650 евра, а она затим пропорционално расте на основу броја чланова домаћинства. Из државне касе се за оне с малим примањима издвајају и месечне надокнаде за изнајмљивање станова.

Све је више оних којих то злоупотребљавају и сабирају различите врсте давања, сакупе тако значајна средстава, па живе на државним јаслама, без много рада и труда. Власти покушавају у последње време да ту заведу ред и појачају контроле, али то тешко иде. 

Социјално благостање има своју цену. Ту се долази и до друге стране медаље. Њу чини беспослена омладина по запуштеним предграђима одрасла у породицама на социјалној помоћи, без осећаја одговорности да треба да допринесе развоју друштва. Велике су и злоупотребе из касе за здравствено осигурање. Минус у овом сегменту је прошле године износио преко 15 милијарди евра, а ове ће према проценама достићи 22. Тотални дуг касе бироа рада попео се на близу 60 милијарди. Премијер мањинске владе Франсоа Бајру сада има тежак задатак да великом штедњом то покуша да смањи.

ИДУ МЛАДИ У ПЕНЗИЈУ

И поред недавно на муку изгуране пензијске реформе, Французи су и даље међу оним Европљанима који најраније престају да раде. Сви рођени после 1968. године могу у легалну пензију са 64 године, а они који су дошли на свет раније, још пре тог рока који се спушта до 62. Ко се први пут запослио пре двадесете године живота, у пензију иде још раније. Дефицит касе пензијског осигурања износио је прошле године преко 6,5 милијарди евра. И поред тога, и крајње левичарска и суверенистичка десничарска опозиција најављују да ће одмах поново спустити наниже годиште за одлазак у пензију, ако дођу на власт.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације