ЗАШТО ЈЕ ВАЖНО ДА ПОХВАЛИМО СЕБЕ: Препознајте своје врлине, изградите самопоуздање (ФОТО)

Кроз живот често идемо заокупљени својим мислима, емоцијама, одлукама које проистичу из њих, наметнутим и неизбежним обавезама, преиспитујући се у чему грешимо, последично кажњавајући себе самопрекорима нашег, тог тако гласног, унутрашњег гласа. Својим путем неретко корачамо са осећајем недовољности и неиспуњености.

Фото Shutterstock

Међутим, много тога би се променило, и унутар нас а и споља, када бисмо хтели и умели сами себе да похвалимо. Не једном, не два пута, већ у више наврата, свакодневно. За све оно што јесмо и што радимо добро.

Многи од нас, на прву, не би ни знали да наведу шта све спада под то. Јер се сами себи, са свим оним што нас чини таквима, подразумевамо све док не погрешимо у нечему. Тек тада пажњу, на жалост негативну, скренемо сами себи на - себе. Зашто је важно да знамо да похвалимо себе, шта тиме постижемо, можемо ли да се научимо тој „вештини“ и још много тога корисног везаног за ову тему објашњава нам Иванка Новаковић, психолог, стручњак за људске ресурсе.

Зашто је важно да повремено похвалимо себе?

- Не бих рекла да је важно да повремено похвалимо себе, већ да је важно да стално хвалимо себе.

Колико би то „повремено“ требало да буде често?

- Свакодневно. Иделано би било да се будимо са мислима које су подржавајуће према себи. То не значи да треба да будемо некритични према себи и да сами себи стварамо илузију савршенства, али пошто смо као култура генерално склонији да себе критикујемо, и то најчешће тихо у себи, потребно је да развијамо тај “мишић” за похвалу себе исто као што вежбамо у теретани друге мишиће.

Оптималан однос похвала и критике би био 80:20 и та врста односа према себи и разговора са собом нам даје простора за континуирани напредак, јер се осећамо оснажено са свим оним за шта себе хвалимо и имамо капацитет да мењамо оних 20 одсто.

Фото Схуттерстоцк

Да ли ћемо на тај начин и приметити више ствари које свакодневно чинимо, а подразумевају нам се па их ни не примећујемо више, а камоли им додељујемо било какву вредност?

- Апслотуно. У томе и јеста цела поента. Нама се добре ствари подразумевању и не само да их не вреднујемо довољно већ их често и не примећујемо. То је последица културолошких специфичности нашег поднебља где родитељи немају навику да истичу и хвале добро код нас, јер се то све “подразумева”, већ најчешће указују само на оно што треба поправити или исправити. На тај начин касније и сами разговарамо са собом.

Да ли би требало да вредност било чему, па и учињеном, одређујемо ми сами, а не околина?

- Важно је и једно и друго, али на различит начин. Вредност коју дајемо ми сами треба да буде одредница онога чему ћемо давати своју пажњу, тј. своју енергију, то никако не би смело да буде одређено од стране околине. Сами треба да одредимо шта нам је важно и да се усмеравамо ка тим стварима.

Препознавање и признање од стране околино је важно у домену тога што смо социјална бића и изузетно је тешко функционисати у околини која нас не препознаје и не вреднује. Међутим, динамска психологија нас учи да онда када ми сами унутар себе немамо дилеме око сопствене вредности, као ни вредности онога што радимо или стварамо, дешава се да нас и околина препознаје и цени.

Околина је заправо сјајно огледало онога што се у нама самима дешава. Ако нас околина не препознаје или не цени довољно то је добар индикатор да се дубље позабавимо тиме где ми сами себе не ценимо и не препознајемо у довољној мери.

Да ли је та врста похвале подједнако вредна нашем бићу колико и туђа?

- Требало би да нам буде вреднија од било које туђе похвале.

УСПОСТАВЉАЊЕ БАЛАНСА

Шта на тај начин постижемо, краткорочно и дугорочно?

- Краткорочно постижемо да се осећамо добро, да управљамо својом енергијом на дневном нивоу тако да будемо у капацитету да сваки дан проживимо колико год добро је могуће. Дугорочно изграђујемо три изузетно важна квалитета: самопоуздање, осећај личне вредности који не зависи од било кога другог и осећај сигурности, тј. безбедности. Сва три заједно граде снажан лични идентитет, односно осећај сопства.

Када нам је „самопохвала“ најпотребнија?

- У кризним ситуацијама, оним када имамо доживљај да се “свет руши”, које нам делују нерешиво, када помислимо да нисмо способни за нешто.

Шта тиме мењамо код себе, шта добијамо а шта губимо? У чему нам помаже а у чему одмаже?

- Самопохвала нам помаже да успоставимо баланс, да управљамо својим енергетским стањем и да пронађемо здраве, функционалне, адаптивне начине да се изборимо са било којом ситуацијом. У кризним ситуацијама које сам навела важно је да никако не критикујемо себе већ да се само фокусирамо на оснажење. А када изађемо из кризне ситуације можемо да је сагледамо из угла учења и да вратимо баланс “самопохвала-критичка дистанца” кроз увиде о томе како смо сами допринели да се нађемо у таквој кризној ситуацији и да из тога учимо за будућност.

Самопохвала нам одмаже само уколико немамо критичку дистанцу, тј. само ако није упарена са здравом критичношћу према себи у редовним животним околностима.

Како се наш живот и развој будућих догађаја мењају након тога?

- Када научимо да балансирамо самопохвалу са здравом критичношћу научили смо да управљамо својим енергетским стањем (мислима, емоцијама и осећајем у телу) што је најважнија основа за квалитетан и прогресиван живот.

Можемо ли, и како, да се научимо тој „вештини самопохвале“ ако је немамо у себи?

- Наравно. Потребна је одлука и дисципилина да сваки пут када кренемо само да критикујемо себе своје мисли скренемо ка похвали себе. То се вежба. Као мишићи у теретани – потребан је континуитет и дисциплина.

Вежбамо два мишића: мишић за примећивање добрих ствари код себе и мишић за изговарање похвала за те добре ствари себи.

Фото Shutterstock

МЕЊАМО ВАЛИДАЦИЈУ ОКОЛИНЕ

Због чега смо веома ретко учени томе током васпитавања, а али зато често учени самопрекорима?

- Корен тога не знам, али могу да потврдим да је то део наше културолошке традиције и ми можемо да утичемо да се то мења оваквим радом на себи.

На који начин је можемо креативно испољити кроз материјализацију? Можда би било корисно да нешто нацртамо, направимо или испевамо себи „похвалну оду“ као подсетник на учињено и подстрек за даље?

- Нисам склона таквим великим једнократним симболима похвале себи. Више сам поборник свакодневног рада на скретању сопствених мисли ка похвалама као изградњи свакодневне дугорочне навике која постаје тихи стил живота и начин разговора са собом.

У којим ситуацијама најчешће подсвесно хвалимо сами себе, а да нисмо ни свесни тога?

- Потиснуте похвале себи су најчешће у оним областима у којима смо свесни своје вредности али смо развојно (најчешће у детињству) научили да то не истичемо јер је то некоме сметало.

У којој мери наша сопствена валидација себе може да промени и валидацију околине нас самих?

- Итекако може да промени, јер када почнемо да препознајемо своје квалитете ми природно почињемо више да се ослањамо на њих и да их више истичемо тако да је и другима лакше да их примете, па и да их јавно похавале.

Можемо ли постати лидер без константне унутарње похвале самог себе?

- Можемо постати лидери без много чега. Има много примера у историји великих лидера (великих по томе што су их масе пратиле) који нису имали изграђене здраве механизме личности. Ако говоримо о здравом лидерству свест је неопходна, а објективне похвале самом себи упарене са критичком дистанцом према себи јесу једна од манифестација свести.

До чега долази када се пређе у другу крајност, па се прекомерно хвалимо, како у себи тако и наглас, и за оно за шта заправо не би требало?

- Прекомерно хваљење себе (свеједно да ли је само унутрашње или и спољашње) без држања другог таса ваге на критичкој дистанци према себи (идеалан однос та два је 80:20) може водити поремећајима личности и животној дисфункционалности исто као и када би тас ваге претегао на другу страну прекомерне критике према себи, без похвала.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације