КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Похвала несавремености

КОНАЧАН избор до сада објављених прича Миладина Ћулафића, измењених и углађених, као и неких нових, окупљених у збирци "Преко границе", у контексту актуелне књижевне продукције заузима сасвим посебно место из неколико важних разлога.

Фото: Приватна архива

По својим карактеристикама та књига делује као усамљено острво изузетне лепоте сред једнообразног океана. Као предео који једини доприноси лепоти, динамичности и свакако необичности пејзажа у целини, као једини разлог да посматрач, из неке перспективе, управи поглед ка том пејзажу.

Тако је због тематских основа и мотива самих прича. Оне не припадају актуелном тренутку, већ времену које је сада већ доста далеко од нас и за које у нашој савременој књижевности уопште нема интересовања. Реч је о човековом дослуху с природом, суптилном, дубоком ослушкивању, разумевању тих веза и њиховом значају. О повезаности човека с манифестацијама природе и о утицају тих манифестација на живот обичног, претежно руралног човека, о његовој повезаности са биљкама и животињама, испитаној из перспективе детета, јер је реч увек о ретроспективном приповедању. У тим причама веома су значајни мотиви косидбе - која неретко симболизује животни циклус, оличен у дечаку који је косидби дорастао или пак у искусном косцу који хитајући у откосима крају ливаде заправо хита према смрти.

Фото Промо

Ту су и мотиви дечачког брања јабука, посезање дечака за оним најлепшим, тешко дохватним, о чему нам високоуметнички, са изузетним даром да покаже све нијансе бића и осећања оних који стреме, приповедач казује и симболички и метафорички о читавој драми одрастања и тешко достижним, некада и недостижним, циљевима које себи постављамо током живота.

Читајући Ћулафићеве приче, упознајемо се са одликама горштачких предела, начина живота у њима, као и о одликама јунака који им, по природи ствари, сличе. У свој живописности језика - приповедача и јунака, упознајемо се са свакодневним животом тога краја, са кућом и покућством, али и са одувек успостављеним поретком у заједницама које ту живе и у оквиру њих, о односу према жени, о њеној судбини на том месту. Њој се, констатујемо, нико не обраћа с нежношћу, напротив. Од ње се увек очекује, она се готово подразумева. О њој се само са нежношћу сећа када је више нема, док се посматра њена једина слика, у личној карти коју није понела на своје једино, прво и последње путовање.

Неке јунаке тог поднебља, односно тих прича, одликује усамљеност, па и маргинализованост, с тим што некада то осећање не условљава ниједан конкретан догађај - као што је случај с просјаком који измишља да има породицу коју је напустио, а некада су то осећање и та чињеница проистекли из личне трагедије која је део опште, као што је случај са младом пастирицом изузетне лепоте, повратницом из логора, оног ратног, која настоји да утеху и лек за своју душу нађе у природи, а која ипак, упијајући сву ту лепоту и доброту умире.

У контексту мотива везаних за велике историјске удесе, приповедач нам, сасвим изостављајући драматичне, динамичне и бучне слике, казује о човековој природи. Из тог казивања као да разумемо да не можемо веровати никоме никада, па ни самима себи. Једна таква слика изгледа овако - девојчица се игра лоптом која се одбија о зид. Иза тог зида је логор у којем је њен тата, онај што је милује по глави, спалио хиљаде деце - такве као што је она.

Утеху у природи не може да нађе ни повратник из рата, онај који се сећа своје жеђи и жеђи својих ратних другова, као и њихових непријатеља, између две борбе, који би тако радо појео јабуку, али у ратном метежу нема или времена или јабука. Сада, са одмаком, само се сећа оне једне, дивне, коју није могао да поједе јер је била попрскана крвљу.

Иако на основу до сада наведеног можемо закључити о универзалности ових прича и о начинима њиховог грађења, или пак о грађењу појединих упечатљивих слика и карактера, разумећемо да су оне својеврсна похвала несавремености у свету у ком се не хита природи већ великим јабукама, често добрано попрсканим крвљу - мегалополисима.

Препоручујемо

Култура

0 0

ГАВРАН НИЈЕ ОДЛЕПРШАО ИЗ ВЛАДИНОГ АТЕЉЕА: Марко Велк, француски уметник српског порекла, син Владимира Величковића о свом стваралаштву

03. 01. 2026. у 14:53

Култура

0 1

СОПРАН СОЊА ШАРИЋ КОСОВАЦ О ТРАДИЦИОНАЛНОМ ИЗВОЂЕЊУ "СЛЕПОГ МИША" У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ: Раскош музичке комедије

30. 12. 2025. у 15:54

Култура

0 0

МУЗИЧКА ДЕШАВАЊА КОЈА СУ ОБЕЛЕЖИЛА ПОЧЕТАК ДЕЦЕМБРА: Од камерног звука до разбарушеног надахнућа

29. 12. 2025. у 10:02

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације