МОРАЛНА МЕРА ДРУШТВА: Мирослав Максимовић о изабраним песмама Стевана Раичковића

ПОДГОРИЧКО издавачко предузеће ЦИД објавило је књигу изабраних песама Стевана Раичковића "Поезија". Књигу је приредио и предговор написао Мирослав Максимовић. Едиција "Антологија", у којој је књига објављена, покренута је прошле године, објављивањем књига Марине Цветајеве (приредио В. Јагличић) и Р. М. Рилкеа (приредио Б. Живојиновић). У плану су, за наредну годину, књиге Милоша Црњанског (са новом, опсежном студијом Мила Ломпара), Бориса Пастернака и Вита Николића.

Са уручења награде "Меша Селимовић" у друштву Нога, Петровића, Тешића и Братића / Фото Н. Фифић

- За Стевана Раичковића, стих је живот. Био је потпуно посвећен песничком позиву. Имао је оно што мало људи досегне: потпуно је живео у свом послу (и од свог посла), посао му је био живот, живео је радећи, радио је живећи. Био је, како се у свакодневном говору каже, прави песник - пише Максимовић у предговору.

Обично се мисли, истиче Максимовић, кад се помене песник, да је реч о некоме изван живота - лепа али непотребна појава:

- У данашњем времену, које је за поезију и песнике незаинтересовано, Раичковић је, својим примером, показивао шта је песник: не само творац добрих, изванредних стихова, него и фина морална мера друштва. Посвећеност свом позиву, правдољубље и родољубље - то је Раичковић. Посвећеност трци за профитом, по сваку цену, тзв. људска и родна права као тобож хумана маска за ту трку и скретање пажње са правдољубља и родољубља - то је данашње време, последње деценије Раичковићевог живота. Није, онда, чудно што је, у том времену, био готово сасвим - осим објављивања књига - изван јавног и тзв. друштвеног живота. Није га било на састанцима, јавним скуповима, свечаним пријемима, у амбасадама. Али је за све нас, и песнике, и људе који размишљају о смислу свог живота, била драгоцена свест да међу нама постоји једна таква личност, оличење идеала стваралаштва као истинског животног идеала.

Српска култура је, закључује Максимовић, препознала значај такве појаве и доста доброг говори о њеним карактеристикама чињеница да је једну такву (песничку) личност дигла међу своје врхове.

Мирослав Максимовић и Стеван Раичковић / Фото Приватна архива

- Био сам изненађен, прошле године, да један издавач покреће едицију поезије у време када су и они који су поезију навелико објављивали престали то да чине. Изгледа да људи у ЦИД-у знају да је културна рачуница не само темељнија него и дугорочно исплатива, ма колико изгледала немоћна пред ефемерним економским рачуницама. Када су ме, тада, позвали да приредим Раичковићеву књигу, учинило ми се да у тој намери има доста симболике: Стеван је пореклом, по оцу, из угледне и јуначке црногорске породице, из Љешанске нахије, чији је животни кредо био "правдољубље и родољубље", а по мајци је из породице Обрадовића, из Великог Градишта, на Дунаву, чији је родоначелник учествовао у договору о подизању Другог српског устанка. Као такав, Раичковић је симбол тога како прожимањем најбољег из Црне Горе и Србије настаје велика вредност - каже, за "Новости", Максимовић.

РАДНИ СТО
МАДА и о њему има доста кафанских анегдота, јер је као и већина песника, добар део живота провео у кафанама, уз вино, Стеван Раичковић је био, у ствари, веома уредан и радан човек. Рано, чим се скућио и имао довољно новца, набавио је радни сто, на коме је свакодневно, пре подне, до краја живота, писао и бавио се својим папирима. На том радном столу, све је стајало као под конац: оловке, гумице (писао је искључиво графитном оловком, а исправке вршио бришући гумицом), празни листови хартије, фасцикле с актуелним рукописима, његове новообјављене и књиге које тренутно чита, ситнице личне природе, а под крај живота и слике унука. Ако би посетилац случајно нешто померио, Стеван би одмах, тобож нехајно, устајао са оближње фотеље и враћао "свој" ред - пише Максимовић у предговору.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације