КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Љубав, доброта и мајсторство

КЊИГА "Фрагменти о пролазном лудилу" садржи осам поглавља. Чине их записи о пишчевом детињству и раној младости у Метохији - том у свему повлашћеном простору његовог живота и прозе из које се опомињемо о значају - за све нас - те српске прапостојбине.

Фото: Приватна архива

У складу са самом природом пре свега човека, па писца, у тој књизи су нашла места драгоцена, лирска, лепа и духовита сећања на ближње, који су свет његовог детињства натопили љубављу, који су били пример међусобног поштовања и који су га увели у свет приче и причања.

Из његових сећања на тај период, увиђамо како су централне фигуре у њему били најмлађи стриц, бака и отац. Сви они, по начину како је о њима писано, закључујемо, као да су изашли из света прозе Бранка Ћопића.

Ту су и записи о Даниловим најдражим професорима који су, како он бележи, имали изузетан утицај на њега. Осим што се и њих сећа са благошћу, причу о њима уобличава списатељски, са само за њега карактеристичним хумором. Тек напомињемо анегдоту о томе како је особити жалостио два професора - оног из математике који је, иако га је волео, морао да му да нулу, и оног из српског језика, који је жалио што не постоји оцена већа од петице.

Исто тако Данило пише о својој раној лектири, посебно издвајајући анегдоту о свом првом сусрету са Нушићевом "Аутобиографијом", а опомињући топло и добронамерно и овде, као и у још неколико записа - да смех лечи, нарочито Нушићев, а да оно што човек кроз живот треба да задржи за себе јесте бол.

Његов први одлазак у школску библиотеку, иако по свему другачији, асоцира нас на доживљај јунака Андрићеве приповетке "Књига". Тек тај запис, без обзира на то што није прича, подстиче нас да се изнова задивимо мајсторству двојице великих писаца који су, заправо, на посве различите начине, писали о истом. То потврђују и Данилови записи о "Горском вијенцу", који је још у раној младости, а пре школе, постао његова обавезна лектира - она која се у зимским вечерима уз огњиште чита старијима. Утисак који она оставља на слушаоце утврђује тада будућег писца у сазнању да су српски народ и његов свакодневни живот прожети свешћу о значају части и полагања жртве за слободу, а против живота без достојанства и да сасвим блиско, као чињенице свакодневице, доживљава јунаке "Горског вијенца".

На основу записа о савременицима и пријатељима које ова књига садржи, увиђамо најпре Данилову љубав и дубоко разумевање за човека, а потом проницљивост у разумевању света, књижевног живота и литературе.

Увиђамо и пишчеву спремност да несујетно призна како и због чега су се његови утисци о некоме променили, али и да стамено потврди откуда потиче зло које полако преовладава светом, људима, па и књижевношћу.

О Андрићу каже:

"Оно што сам му потајно замерао, била је његова опрезност у свему. Сад се кајем због тога. И, кад бих га срео, тражио бих извињење што га нисам схватао.

А он је већ био прошао кроз једну проклету авлију и живео у другој. Знао је да Карађоз не воли невине, да нема невиних. Ја пак млад и зелен као некадашња финансијска униформа, нисам знао за виц: 'Дајте нам човека, имаћете случај'.

Фото приватна архива

Умео је, тај велики мајстор приповедања да исприча и шалу са политичким садржајем. Али је, на крају, додавао: 'Знате, то је било у турско доба'."

Када склопимо корице ове књиге, можемо с лакоћом и сигурношћу казати да смо прочитали најпоузданију, најзанимљивију и најдуховитију историју српске књижевности, да би нам знања која смо читајући је стекли могла вредети и на испиту, код неког строгог профе, али и на пецању.

Дела Данила Николића припадају најзначајнијим остварењима савремене српске књижевности. Поред њих, написао је најлепше странице о причи, о значају чувених књижевних дугмади, попут оних за рукаве сакоа, без којих прича не би могла бити прича. Сада је пред нама и ова књига.

Иако у својој скромности, непретенциозности и великом књижевном господству све то сигурно није чинио само због једне реченице коју би изговорила каква "књижевна порота", критичари, савременици или пак читаоци - ми је морамо казати: Један је Данило Николић, човек и писац који нас је са чистотом дечака, оног из Витомирице, из Метохији, са Белог Дрима, томсојеровски учио најважнијим стварима у животу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације