ВАЖАН МИ ЈЕ ДОБАР И КВАЛИТЕТАН РАД: Борис Лијешевић, позоришни редитељ и Универзитетски предавач, о наградама,претставама

НА управо завршеном 71. издању Стеријиног позорја у Новом Саду, које је ушло у осму деценију, ауторски пројекат "Моје позориште", редитеља и универзитетског предавача Бориса Лијешевића овенчао се наградама у чак седам категорија: изабран је за најбољу представу, награде за режију, глумци Војин Ћетковић и Ана Мандић су награђени за улоге, а ту су признања за сценски покрет, за драматургију и Стеријину награду Округлог стола критике.

Фото Принтскрин Youtube

Лијешевићев ауторски пројекат је у овогодишњу такмичарску селекцију уврштен међу осам представа, по избору овогодшњег селектора, глумца Светислава Булета Гонцића.

* Колико вам је то подстрек за даљи рад, и колико оне пријају и значе уметнику?

- Награде су дивне. Могу да дају самопоуздање и поправе располежење. Али кад дођете на пробу и почне рад на неком новом материјалу, више награде не помажу. Сви ми, и редитељи и глумци, имамо периоде када добијамо награде, али и оне друге периоде када дјелује као да смо заборављени. Мени је постао важан добар и квалитетан рад, кад те материјал прожме, ухвати, загрли и он тебе и ти њега. И када се не зна ко је у чијој власти и ко на коме ради. Тако је било са представом "Моје позориште" као неки сан, или као лет. Чинило ми се да летим. И дуго послије тога. И сада још увијек. Као да сам се интегрисао пред публиком. Или као да се сваки пут поново и поново интегришем. Дивно искуство. Толико да бих волио да се више никада не вратим на обалу. Све у свему, највећи подстрек су добар рад и љубав према материјалу.

* Откуд идеја за ауторски пројекат "Моје позориште" и где сте црпели инспирацију?

- Већ дуже вријеме желим да радим на томе. Волим када неко узима властити живот као инспирацију и полазиште. У томе има нешто истинито, јер се ради са добро познатим материјалом. Осјећа се врео однос према садржају, према ликовима, осјећа се и снажно присуство глумаца на сцени. Волим када људи говоре о себи. Прије неколико година сам у Котору у оквиру фестивала Котор арт направио фестивал аутобиографског ауторског пројекта. Имао сам жељу да то посезање за властитим животом озваничим, да пошаљемо поруку да је то нешто значајно и важно. Да се људи охрабре да сижее траже у властитом животу. Ми позоришни умјетници смо обично усмјерени на библиотеке. Свој материјал тражимо ван себе. А у грудима толико тога кључа.

* Ко сте ви у ауторском пројекту "Моје позориште", у којем сте и глумац и редитељ?

- Ја сам онај који се дуго мучио са собом са страховима и несигурностима, а при том осјећао велики креативни потенцијал који је закочен, инхибиран. Али ја сам тај који гледа представу са стране, који је ту представу коначно направио и ослободио се, а и да гледа како је представа настајала и колико се онај први мучио док није потекла креативна енергија. Неки дан сам се изненадио када сам се сјетио своје прве студентске представе "У кулисама душе" руског авангардног писца Николаја Јеврејинова. Ликови су била три ЈА једне особе. И у представи "Моје позориште" опет постоје три ја. Прошло је четврт вијека од тада. У међувремену сам велики период времена провео на Институту за психодраму развијајући интересовање за психологију, психијатрију, за личне драме те њихово сценско оваплоћење. Сада ми се чини да је све то био пут до ове представе и ако Бог да до неких нових представа које ће отварати неке нове путеве.

* Све почиње питањем: "Ко сам ја?" Ко је заиста Борис Лијешевић?

- Заправо прво питање у представи је "откуд ја овдје", како сам дошао до тачке у којој стојим на сцени и отварам сопствену представу. И то је заправо крик да се преживи баналност у коју овај посао може да одведе са брзим и недовољно промишљеним одлукама, са представама које ти не значе ништа. Пожелио сам да прекинем са тим. Не желим да правим представе које немају везе са мном, из којих излазим хладан. Желим да правим представе као сликар кад слика па извлачи своје менталне слике, и тако се ваљда суочава са својим садржајима и упознаје самог себе. Желим да мој рад има дубоког смисла за мене самог.

Фото Принтскрин Youtube

У представи сте извлачили своја осећања, откуд потреба да говорите о себи пред публиком?

- Представа коју смо направили је извлачила моја осјећања. Мислим да је то једна важна сврха представе, односно било које драмске представе, да из нас извлачи осјећања и води нас ка прочишћењу. То је више потреба да зароним у догађаје из мог сјећања. Осјећао сам их увијек веома снажно и драматично. Иако ти догађаји нису тако посебни. Они припадају колективном генерацијском одрастању: прва јединица, сукоби са укућанима, тражење свог мјеста у родитељским односима и динамици, у немирном времену које долази, али сам дубоко увјерен у нешто: замислимо да неком лапараскопском камером улазимо у душу. И кад приђемо веома близу тим ожиљцима из дјетињства видимо како је то у ствари било драматично и како су проблеми дјеловали коначни и непремостиви. Та дубока субјективна перспектива ме интересује и инспирише. 

Препоручујемо

Култура

0 0

ИЗЛОЖБА СЛИКА МАКЕДОНСКОГ АУТОРА: „Сага о стваралачким немирима“ из колекције Игора Станковића од 12.06. до 12. 07. у галерији МТС дворане

09. 06. 2026. у 15:56

Култура

0 0

ПРЕМИЈЕРА У ТЕАТРУ ОДЕОН: Мјузикл „Шећерна водица“ доноси снажну причу о прихватању себе!

09. 06. 2026. у 10:00

Култура

0 0

АНТИРАТНИ ПОТЕЗ ПЕРОМ: Ово су најуспешнији радови на 58. конкурсу за најбољу новинску карикатуру "Пјер", "Вечерњих новости" (ФОТО)

08. 06. 2026. у 23:24

Култура

0 1

ПУШКИНОВА МЕДАЉА МАТИЈИ БЕЋКОВИЋУ: У Матици српској нашем песнику и академију уручен „Златни витез“

08. 06. 2026. у 22:07

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације