ЋИЛИМ МЕ ВЕЗУЈЕ ЗА МОГ ПРАДЕДУ БОРУ СТАНКОВИЋА: Интервју - Др Милица Живадиновић, ликовни уметник

У ПОСЛЕДЊИХ неколико година пиротски ћилим је са нашом ликовном уметницом Милицом Живадиновић дословно обишао планету, са краја на крај, од Кине преко Париза, Стразбура, Азурне обале, Темишвара, Минхена, па до Мексика, на изложбама где је на публику напоредо пленио са радовима ове ауторке, које је инспирисао.

Фото М. Живадиновић

У београдским "Силосима" Живадновићева, која је дипломирала на Академији лепих уметности у Версају, a потом докторирала на Универзитету Париз 8 (са тезом о Мићи Поповићу), представила је минулих дана мултимедијални пројекат "Ћилим-око-света", у коме су сажета искуства са свих тих различитих меридијана. Посветила га је свом прадеди Бори Станковићу, чија је 150. годишњица рођења обележена прошлог уторка.

Како се ћилим, наша национална рукотворина, "уклапала" у различите културне контексте у коме се нашао током ваших путовања?

- Пиротски ћилим се изузетно природно уклапао у различите културне контексте. Иако дубоко укорењен у нашој традицији, његови орнаменти носе универзални језик форме и ритма који је препознатљив широм света. У различитим градовима и културама он није деловао као страно тело, већ као тихи посредник, нешто познато у непознатом. Управо та способност да истовремено буде и свој и универзалан чини га снажним носиоцем дијалога између култура. Често сам имала утисак да простор сам "препознаје" ћилим, као да се његове шаре природно надовезују на архитектуру, светлост или историју места у ком се налази.

Пројекат се, како пише у тексту који га прати, базира и на архетипском сну о летењу и путовању, у коме пиротски ћилим постаје симбол слободе, кретања и повезивања култура. Шта вам је у том смислу открило путовање?

- У дубинско-психолошком смислу, то путовање ми је открило да је потреба за кретањем и повезивањем дубоко уткана у човека. Ћилим је постао симбол тог архетипског нагона, као летећи ћилим из бајки, али и као стварни предмет који носи сећање, време и идентитет. Пратећи га кроз различите просторе, све више сам схватала да то није само пут кроз континенте и земље, већ и унутрашње путовање ка сопственим коренима и унутрашњем поретку. На том путу, спољашњи пејзажи су се постепено претварали у унутрашње мапе.

Колико је оно што је универзално у шарама ћилима било кључ комуникације са другим културама, а са друге стране, колико је његова специфичност била атрактивна, као својеврсна егзотика?

- Универзалност шара била је кључ комуникације. Геометријски облици и ритмови појављују се у готово свим културама и могу се препознати као један од најстаријих визуелних записа човечанства. Са друге стране, специфичности пиротског ћилима: његов колорит, префињеност ткања, симболика орнамената, носе одређену дозу егзотике која привлачи пажњу. Управо та равнотежа између познатог и јединственог отвара простор за истински сусрет. Мислим да управо у том простору између препознавања и изненађења настаје најживља комуникација.

Ваши радови су у дијалогу са мотивима косовског веза, урађеног по замисли Владимира Живанкића. Шта се успоставља њиховим међусобним односом? Како тај вез парира савременом изразу?

- Дијалог са мотивима косовског веза уноси нови слој значења у изложбу. Док ћилим носи снажан геометријски и структурни ритам, вез уноси линију, нежност и другачији тип ручног записа. Јога простирке и јастучићи настали по замисли Владимира Живанкића природно се надовезују на савремени израз, али истовремено чувају дубоку везу са традицијом. Тај сусрет показује колико је традиција жива и колико може да се развија у новим формама.

Изложбу сте посветили свом прадеди Бори Станковићу, повом 150 година његовог рођења, а и ћилим је део вашег породичног предања. Ткала их је баба Злата?

- Баба Злата није била само чувар породице, већ и чувар памћења. Њено ткање и њене приче били су део света у коме је одрастао Бора Станковић. Као што се нити укрштају у ћилиму, тако су се у његовим делима испреплеле судбине, страсти и сећања из прича које је слушао од своје бабе Злате. За мене је та нит временом постала јасан путоказ. У кући мојих предака у Врању, данашњем Музеју Боре Станковића, препознала сам шару софра као везу између породичног памћења и сопственог уметничког израза. Пројекат "Ћилим-око-света" за мене је много више од визуелног путовања; он је лична археологија сећања и повратак коренима. Зато је и изложба у Дому културе "Силоси" у Београду, у години обележавања 150 година од рођења Борисава Станковића, за мене дубоко лична и симболична.

Како видите позицију Станковићевог дела у нашој савременој култури и образовању? Да ли је довољно присутан на позоришним сценама, у јавности, лектири?

- Чини ми се да дело Боре Станковића и даље има снажан утицај у савременој култури, али можда није довољно присутно у јавном простору и савременим читањима. Његова проза је дубоко емотивна, слојевита и универзална. Како је у књизи "Рањав и жељан" ("Лагуна", 2024) приметио слависта Роберт Ходел: "Да је овај самовољан, аутохтони аутор писао на француском, енглеском или немачком језику, данас би се сматрао једним од најзначајнијих представника европског модернизма". Управо зато верујем да је важно да му се изнова враћамо, кроз позориште, образовање и нова тумачења која га приближавају савременом читаоцу.

Која су вама лично омиљена Борина дела?

- "Нечиста крв" је дефинитивно његово најкомплексније дело које ме погађа директно у душу. Веома сам везана за "Увелу ружу", "Певце", "Ђурђевдан", "У ноћи", "Наш Божић". То су приче којима се често враћам и у којима препознајем крхкост људске природе, али и дубока осећања која остају ван времена. Као што су се у делу Боре Станковића преплитале судбине, сећања и унутрашњи светови, тако се и у овом пројекту ћилим појављује као нит која повезује различите просторе и времена. На крају, то није само путовање кроз свет, већ повратак коренима, и истовремено пут ка будућности. 

Препоручујемо

Култура

0 1

"ИСКРА ЉУБАВИ" У ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ: Албум са осам чувених композиција у извођењу угледног баритон Марка Калајановића

06. 04. 2026. у 16:54

Култура

0 0

УМЕТНИКОВ ЛЕТ КРОЗ БЕСМРТНОСТ: Пред читаоцима последња књига академика Тодора Стевановића (1937- 2026)- "Светлост линија гавран"

06. 04. 2026. у 16:24

Култура

0 0

НАГРАДА "СТЕВАН ТОДОРОВИЋ"- КАТАРИНИ ДРЕЊАНИН: Похвале на изложби "Радови у процесу", Галерији 73 припале Катарини Ивановић и Вуку Мандушићу

06. 04. 2026. у 10:30

Култура

0 7

РЕМЕК-ДЕЛО КОЈЕ НЕ БЛЕДИ: Зашто је Зефирелијев „Исус из Назарета” и даље недостижан

05. 04. 2026. у 18:17

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације