СЕЋАЊЕ НА КЊИЖЕВНИКА ЧИЈА ЈЕ ПОЕТИКА БИЛА РЕЧ: У Новом Саду одржан комеморативни скуп посвећен преминулом академику Миру Вуксановићу

КОМЕМОРАТИВНИ скуп посвећен српском академику Миру Вуксановићу, који је преминуо 6. фебруара у Новом Саду а сахрањен 11. фебруара у његовој родној, Крњој Јели код Шавника, одржан је данас у споменику културе, згради „Платонеум“, новосадском огранку САНУ, уз присуство његових најближих и великог броја пријатеља и поштовалаца.

Горан Мулић

О књижевику, редовном члану САНУ и делу Мира Вуксановића, у одавању почасти бираним речима и веома емотивно, говорили су његови блиски сарадници, академик Јасмина Грковић-Мејџор, дописни члан САНУ, Миливој Ненин и професорка др Љиљана Пешикан Љуштановић.

- Миро Вуксановић је рођен 4. маја 1944. године, у ратно доба у Крњој Јели, између Семоља, Таре, Дурмитора и Колашина, чијих су свих 40 кућа гледале на осунчани Семољ- почела је казивање Јасмина Грковић-Мејџор.- Он га је овековечио у трилогији, „Семољ гора“, „Семољ земља“ и „Семољ људи“. Презиме је понео по Јовану Вуксановићу, који је римио барјак од Карађорђа и чувао културу сећања на претке. О породици у којој је одрастао, беседио је о великој љубави и казивања овековечио у „Душановој“ књизи“...родни крај је у њему остао и претакао га је у књиге. Тамо је имао подстицај за књиге и свако лето је у Крњој Јели проводио два месеца, припремајући се тако за зиму.

Горан Мулић Професорка др Јасмина Грковић Мејџор, професор др Миливој Ненин

Основну школу, како је рекла Грковић- Мејџор, завршио је у родном месту, нижу гимназију у Боану до ког је пешачио 12 километара, а Вишу реалну гимназију у Никшићу.

- Тамо је први пут идео сијалицу, радио...заволео математику и отишао 1962. године у Београд на Електротехнички факултет а затим и на Југословенску и општу књижевност, на Филолошком факултету у Београду где је дипломирао 1969. године. После тога био је професор у Сомбору, основао породицу, добио сина Данила и ћерку Јелену. Био је заменик а потом десет година главни уредник часописа „Домети”, од 1975. био је управник Градске библиотеке у Сомбору до 1988, када је постао члан Управног одбора Матице српске, па све до 2008. У то време начинио је највећи електронски каталог публикација. Потпредседник Матице српске био је од 2004. до 2008. године и управник Библиотеке Матице српске од 1988. до 2014. године а директор Библиотеке САНУ од 2011. године. Од 2015. је редован члан САНУ. Сматрао је да је САНУ радна установа, и да је потребно да човек радом покаже да је достојан тога. Бо је и управник и уредник, где је његов рад био упечатљив, с обзиром на то да је дао допринос издавачкој делатности Матице српске. Давао је увек нови замах културним подухватима, при томе ни мало се не штедећи. Били смо блиски сарадници и било је задовољство радити с њим.

Горан Мулић

Први текст Миро Вуксановић је, како је навела Јасмина Грковић-Мејџор, објавио је 1960. године у Никшићким новинама а зати следи рад на његовом богатом делу.

- Сабрана дела у девет томова, велики број признања и награда, књиге о његовом делу… Када је прошле године објавио Сабрана дела, нисмо ни слутили да му је то била последња почаст за живота. Говорио је да је сваки повратак у архајско, повратак себи. Прожимао је традиционално и савремено, истицао „књижарник“, место где се чувају књиге и био посвећен речи. Његови речници су као азбучни романи… Миро Вуксановић остаје са нама а вратио се у Крњу Јелу да почине на свом исходишту- рекла је Јасмина Грковић-Мејџор.

О великом и вредном књижевном делу Мира Вуксановића, о, како је навела, чудесној зиданици од речи коју нам је оставио као резултат свог даноноћног рада, проницљивог погледа и дубоког промишљања људи и света, говорила је професорка др Љиљана Пешикан Љуштановић.

Горан Мулић

- Застрашујући задатак. Шта рећи у спомен господару и творцу речи, писцу који нам је оставио своју жанровски и значењски загонетну прозу, у којој се преплићу традиционално и савремено, локално и универзално, завичај и свет, древни језик усменог приповедања и модерни, можда и постмодерни, књижевни поступци и стратегије, епско приповедање и лирски пробљесци, трагика људског постојања с иронијом и хумором. Двадесет седам књига Вуксановићевих сабраних дела нису само „земља обрасла речима“. Оне су свет од речи и из речи израстао. У своме „Силаску у реч“ Миро каже: „Моја поетика је ријеч“, али, истовремено, опомиње читаоца да, „као и свака 'истина'“, и ова његова најопштија тврдња „казује готово све, а истовремено не значи ништа“. Он се стваралачки поиграва формулативном метафором о језику као колевци писца, оживи је и онеобичи сликом конкретне колевке: „Од речи су му направљени лучац и бедренице, од речи му је изаткана стручица, реч му је повој“. Стручица којом мајка покрива бебу и струка којом се огрће ратник, сусрећу се у језику, као лична прича, али и као казивање о култури и историји народа. Осветљавање најдубљих значења и звучања језика води писца у његовом понирању у скривене смислове националне културе и историјске судбине народа, али и у личне приче, стапајући индивидуално и колективно- говорила је професорка др Љиљана Пешикан Љуштановић.

Горан Мулић

Она је такође нагласила да Миро Вуксановић користи речи као шифру властитог завичаја којег, у оном најчистијем, сублимном виду, више и нема мимо речи, и као својеврсни одмак од сирове

реалности.

- Тако бива и у његовим језгровитим записима о змијама и вуковима, где се есејистички прикази народних веровања стапају с проблесцима нових и аутентичних, често етнолошки релевантних слика, којима се пишчев завичај уписује у духовну мапу српске традиционалне културе. И његове поеме, обједињене у књигама Морачник и Тамоони и роман у стиху Точило, обједињује загрцнуто богатство језика, који поетски сугестивно и значи и звучи, истовремено чулно-конкретан и апстрактан, попут Лубардине Камене мреже. Нисам случајно поменула Лубарду. Миро Вуксановић и у Семољ гори проговара о Петру Лубарди, најбољем оружју којим су се икад подичили његови племеници, али већ у Точилу препознајемо, верујем, Лубардину пластичну матрицу, онај први, моћни визуелни утисак који је од рођења окруживао, па, можда, и формирао сликара. Миро Вуксановић, види се у целини његовог писања, волео је и познавао сликарство. Целина насловљена „Причао ми је Милан Коњовић“, драгоцена је и за истраживаче модерног српског сликарства, и за сваког поштоваоца Коњовићевог „сликарског устанка“. Читава монографија о Милану Коњовићу обликује се између „Пролога“ – „свечарског записа“ о Великој изложби 1910 – и „Епилога“, пред Коњовићевим спомеником. У целини Вуксановићевог дела може се пратити сложени дијалог и са сликарством као уметношћу и с конкретним сликарима. Прекинуло се ткање приповедања. Миро Вуксановић се вратио својој Крњој Јели, остављајући нам своју причу, недочитану и загонетну упркос горама тумачења које су око његовог дела нарасле и наставиће, акобогда,да расту. Наше је да пребирамо и читамо, јер:„Ко не умије причу комињати не треба га у људе ни убрајати“ — рекла је др Љиљана Пешикан-Љуштановић.

Горан Мулић

ПРОФЕСОР др Миливој Ненин, дописни члан САНУ, нагласио је да је у дугогодишњој сарадњи Миро Вуксановић знао шта је општи интерес и стављао га изнад свега.

- Имао је меру у говору, знао колико и о чему. Такође је поседовао огромну радну енергију. Освојио је три града, Сомбор, Нови Сад и Београд, а иза себе је оставио ред и уређен посао и, наравно, још две књиге у рукопису- рекао је Ненин.

Препоручујемо

Култура

0 0

РУСКИ ИСТОРИЈСКИ ФИЛМОВИ: Пратећи програм изложбе "Петар Велики и Србија" у Руском дому

10. 03. 2026. у 18:17

Култура

0 0

СЕЋАЊЕ НА ФЕЛЦА И ЂИНЂИЋА: Београдска филхармонија наступа са диригентом Кристофом Кенихом и виолинстом Сергејем Хачатрјаном

10. 03. 2026. у 18:10

Култура

0 0

ИЗА СВЕГА ЈЕ УВЕК ВАТИКАН СА СВОЈОМ ЗАРАДОМ: Сликар Ивица Аранђус о првој изложби у Београду, студијама у Диселдорфу, католичкој цркви...

10. 03. 2026. у 17:20

Култура

0 0

Нова књига „Постоје тишине које боле“ доноси емотивну причу о мајци, љубави и човеку који је одлучио да остане свој

10. 03. 2026. у 14:31

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације