МУЗИЧКА ДЕШАВАЊА КОЈА СУ ОБЕЛЕЖИЛА ПОЧЕТАК ДЕЦЕМБРА: Од камерног звука до разбарушеног надахнућа

ВЕЧЕ дивног камерног звука приредили су брачни и уметнички пар Миомира Витас и Константин Богино, у прелепој сали Музичке школе „Станковић“.

Миомира Витас и Константин Богино

Миомира је овом приликом обележила и пола века уметничког рада, подсећајући и да је једну деценију деловала као професор управо у овој школи.

И као концертна певачица и као педагог Миомира је показала да може све: некадашњи „Вуковац“ из Прве београдске гимназије,  кад „Станковић“ никако није могао да дође до Деда Мраза – она је сјајно преузела улогу „Добре виле“ и поделила дечици пакетиће. И „чаробним штапићем“ очарала је једног од најречитијих пијаниста  Руса Константина Богина, који је оставио родну Москву  и дошао у Београд, где је дуго година био професор на Факултету музичке уметности. Коста је музикалан чак и кад „даје интонацију“, креативан у свакиој ноти. Незаборавно је интерпретирао Дебисијева лелујава „Voiles“ (Jедра), Сатијеве „Gnossiennes“ (Гносијанце) у очаравајућем поигравању рада са мотивом, кроз читаву скалу динамичког сенчења, а у Шопеновој Полонези опус 26 број 1 оживео је војнички дух и истовремено и танану солдатерску чежњу највећег песника клавира за одбраном отаџбине (говорио је да жали што није макар добошар у војсци родољуба). Чувена Шопенова рубата ни код једног пијанисте не звуче тако племенито! Коста је пружио готово савршену уметничку подршку Миомири и њиховим гошћама, виолончелисткињи Соњи Јанчић и сопранисткињи и флаутисткињи Теути Аслани.

Чули смо ретко извођене „вокалне бисере“: арију и Баховог „Magnificata“, у пуној лепоти барокног вокалног ткања, дует из Галупијеве „буфе“ – „Сеоски филозоф“ (једног од најталентованијих представника комичне опере XVIII века из северне Италије), песме Офелије Шостаковича и Блоха и Зулејке Римског-Корсакова уз по три вокалне минијатуре Чајковског и Жермене Тајфер, једине чланице француске „Шесторице“. Миомира је показала не само да савршено влада италијанским, француским и руским језиком, него да има и способност „брзог шалтовања“ из разних земаља и из разних стилских и временских дистанци.

Strings & Stars

Oркестар Школе за музичке таленте у Ћуприји приредио је концерт у Коларчевој задужбини! Она је једна од три такве институције у свету (поред Москве и Лондона) а у 52 године постојања изнедрила је бројне уметнике који су данас афирмисани солисти и на водећим местима у оркестрима и у педагошким установама широм света. Још док уче њени ђаци добијају престижне награде и приређују концерте, а кад се појаве на пријемним испитима за даље школовање редовно су међу првима на ранг-листама.
Њихов београдски концерт показао је колико су млади уметници посвећени и предани свом раду, дисциплиновани и уметнички надахнути. Они су у стању да беспрекорно свирају и без диригента! Програм им је био богат и разноврстан. Започели су га са „Почасницом Стевану Мокрањцу“ Дејана Деспића, која је најпре (1998) била написана за нонет виолончела, а касније ју је аутор прерадио и за гудачки квартет и гудачки оркестар, користећи чежњиве љубавне мелодије из његових III, XIII, VI и XI руковети и из бесмртне „Херувимске песме“ из „Литургије Светог Јована Златаустог“ за коју је с правом Др Драгутин Гостушки тврдио да је „најлепша духовна композиција на свету“!

Својеврсну „почасницу“ највећем музичком генију – Волфгангу Амадеусу Моцарту приредила је десетогодишња ученица ове школе Емилиа Анастасијевић, која је већ освојила преко 50 првих и специјалних награда широм света. Интерпретирала је први став Виолинског концерта у Ге-дуру KV 216 оживевши прави чаробни дух младалачке лакоће (концерт је настао пре ауторове двадесете године), пасторалне и племените распеваности и неодољиве љупкости – управо каква је била и солисткиња, показујући и са колико вештине комуницира са својим (нешто старијим) другарима из школе.

И најзад, по принципу, „конац дело краси“ чули смо „Кончерто латино“ Маје Ле Ру Обрадовић, који је првобитно компонован за гитару и гудаче, а који је овом приликом имао светску премијеру верзије за хармонику, која је посвећена управо Бобану Бјелићу, нашем феноменалном уметнику, који је још као ђак Музичке школе „Станковић“ добио Погорелићеву стипендију (а зна се да је он знао да одабере „оне праве“) што му је омогучило да се усаврши у Москви, не само у свирању него и у дириговању. Бобан је и композитор – мада се за то није школовао, али то се има или не, ни Моцарт ни Бетовен нису се школовали за композиторе, и као и Мајина и Бобанова дела снажно рефлектују ритмичке и мелодијске дамаре нашег тла, те је и у њено дело проникао и уметнички и рентгенски и стваралачки, у пуној мери преносећи све његове и фолклорне и сваке друге сензибилитете.

Пост-фестивалски дан

Од 4. до 7. децембра одржан је 34. Фестивал еколошког филма; а дан после тога  догодио се у кино-сали Етнографског музеја Пост-фестивалски дан у коме је приказан филм о Ансамблу „Ренесанс“ под геслом „Прошлост која не пролази“, Чланови „Ренесанса“ одржали су први кпонцерт пре 55 година, а филм је базиран на концерту од 26. априла 1979. у Народном музеју, поводом десетогодишњице рада, са петоро вокала и 13 инструменталиста. У преко пола века континуираног трајања преко 150 људи прошло је кроз овај ансамбл. Основали су га ентузијасти, заљубљени у ренесансни звук и у првој деценији рада сви чланови су се одрекли иједног динара хонорара, улажући у набавку инструмената, партитура и одговарајуће гардеробе.

Многи значајни уметници били су чланови „Ренесанса“; један од њих био је и појац Павле Аксентијевић и управо на концерту из 1979. он је у првом делу, посвећеном православном појању призивао – „Дођи, свети душе“ по грегоријанском коралу и „Ниња сили“, први сачувани духовни запис са нашег тла Кир Стефана Србина, који је живео на преласку из XIV у XV век, у свој лепоти јубилусних кретања. Чули смо и „Свјати Боже“ Исаије Србина. Драган Млађеновић-„Шекспир“ певао је музику Средњег века, уз мали хор из Музичке школе „Вучковић“, који је припремио Бранко Ристић (мој професор солфеђа)  и отац Мише Ристића, њиховог будућег члана. Видели смо и чули и виолинисткињу Соњу Вукашиновић, која је својим инструментом певала о „Пролећном доласку лепог времена“ које је обасјало њену љубав према мултиинструменталисти Љуби Димитријевићу, који јој је постао не само уметнички него иу брачни садруг. Присуствовали смо својеврсном инструменталном „натпевавању“ кроз „Естампиду“ непознатог аутора и веселили се кроз „Бирташа бекрију“ којим је остварена атмосфера слична оној из „Кармине буране“ Карла Орфа. 

И после овог „мало разбарушеног Средњег века“, како је рекао Љуба, који се прихватио да буде и редитељ и наратор, подсетили смо се на музику Далмације XVI века, која је била блиска музици Италије из тог периода. У једном тренутку угледали смо и Смиљку Исаковић за чембалом, а у многим нумерама такође брачни и уметнички пар Љубицу и Жорђа Грујића. Упоредо су „текли“ звуци Томаса Чекинија (који је једно време радио у сплитској катедрали) и Фрање Босанца (Francisa Bosinensisa). Вера Огризовић је загрлила своју китару, Соња је дочарала Морешку игру са Корчуле, а Љуба јој се „удварао“ са „Видех једном јутарњу звезду“. Било је и меланхоличних нота (Исакова – „Инзбрук морам напустити“) и питорескних (Сузатових – „Мала дивља птичица“) и радосних (Мутонових – „Повратак из Лиона“)...

Мада је филм црно бели – „Ренесанс“ је блистао у свим звучним бојама  свог вечно младог музичког надахнућа!

Гордана Крајачић

Препоручујемо

Култура

0 0

КРАЈ ЈЕДНЕ ЕРЕ: Преминуо члан култне групе The Cure

26. 12. 2025. у 20:19

Култура

0 0

НОВОГОДИШЊА ЧАРОЛИЈА УЗ CIRQUE DU SOLEIL: 20 одсто попуста на представу „OVO“

26. 12. 2025. у 12:45

ТВ Новости

0 0

ЛОЛА РАДАКОВИЋ ЗА "ТВ НОВОСТИ": У Нову годину улазим са страшћу, жаром и заносом, а посао не радим, живим га (ФОТО)

26. 12. 2025. у 12:05

Култура

0 1

ОТВОРЕНА ПРАЗНИЧНА ИЗЛОЖБА „ЗАНАТИМА ДО ТОЛЕРАНЦИЈЕ“: Мост који спаја уметност, емпатију, идентитет и солидарност

23. 12. 2025. у 20:25

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације